Književnost

"Verujem u održanje kulture jer verujem u naš opstanak"

"Verujem u održanje kulture jer verujem u naš opstanak"
Foto: N.N. | "Verujem u održanje kulture jer verujem u naš opstanak"
Milan Rakulj

Pjesnikinja Željka Avrić prošlogodišnja je dobitnica nagrade "Gordana Todorović" za pjesnički rukopis "Nesan", koji bi iz štampe trebalo da izađe ove godine. Rođena je 1964. godine u Banjaluci, a živi u Sremskoj Mitrovici.

U književnosti se pojavila 2001. godine zbirkom pjesama "Portret" objavljenom u izdanju "Brankovog kola" iz Sremskih Karlovaca. Uslijedile su zbirke  "Zvezdarnica", "Marginalije", "Vremenik", "Jesam", "Žeđam" i  "Sonetne brojanice",  zajednička knjiga pjesama sa Rankom Pavlovićem. U iščekivanju nove knjige "Nesan", o književnosti, poeziji, pjesničkom jeziku, odnosu prema nagradama, kulturi u doba pandemije govorila je za "Nezavisne".

NN: Inspiracije za pjesnike nikad nije manjkalo. Koliko je današnje vrijeme zahvalno za pjesmu, a koliko za pjesnike?

AVRIĆ: Svako je vreme zahvalno za pesmu i nijedno vreme pesnicima ne ide naruku. Pesma nastaje kada je njoj volja, dok pesnik ne može da bira vreme u kojem će živeti i stvarati. Umetnici su, posebno pesnici, nekako uvek bili obeleženi, smatrani čudacima, zanesenjacima. Neki su stradali u burnim vremenima, neki od bure u sebi. Smrtni i često kratkovečni pesnici stvorili su besmrtna pesnička dela. Sigurna sam da i ovo vreme može da iznedri pesnike koji će stvoriti takva dela. Iako je poezija suštinski kraljica književnosti, ona to nije i formalno. Manje je čitana od proze, još se manje kupuje. Ipak, poznajem dosta mladih ljudi koji vole, čitaju i pišu poeziju; entuzijaste koji ih okupljaju u književne klubove. Postoje sredine u kojima se decenijski neguje tradicija lepe reči kroz besedništvo i recitatorske smotre na kojima možete čuti mnogo kvalitetne poezije. Pesnici kao svojevrsno čuđenje u svetu ne miruju, već tragaju za novim poetskim izrazima i temama, ali se u isto vreme mnogi od njih vraćaju izvorima - bogatstvu maternjeg jezika i lepoti klasičnih formi.

NN: Za rukopis pjesničke zbirke "Nesan" prošle godine nagrađeni ste nagradom "Gordana Todorović". Zbog čega zbirka još nije objavljena?

AVRIĆ: Praksa organizatora pesničkih susreta "Dani Gordane Todorović" i književnog konkursa za najbolji neobjavljeni pesnički rukopis je da se plaketa nagrađenom autoru uruči u godini kada je priznanje dobijeno, a knjiga objavi iduće godine. Pesnički susreti su, zbog pandemije, prošle godine izostali. U očekivanju da se knjiga pojavi iz štampe, napisala sam zbirku soneta i započela nov pesnički rukopis. 

NN: Kakav je Vaš odnos prema nagradama?

AVRIĆ: Književne nagrade su poželjne kao podsticaj i stimulans za još kvalitetniji književni rad, a nagrađeni stvaralac, u paketu sa nagradom, dobija i mnogo veću odgovornost za svoju pisanu i izgovorenu reč. Ako su nagrade same sebi cilj, onda gube i smisao i značaj. Važno je šta o vašem književnom radu misle kolege po peru i stručna književna javnost. Nagrada pesniku je kada ima svoje čitaoce, koji, zamislite, imaju svoju (a vašu) najdražu pesmu. Nagrada su posećene književne večeri sa kojih publika izlazi sa komentarom "da je duže trajalo, a ne kad će da se završi". Nekome je vaša reč ulepšala veče, pokrenula sećanja, a u nekome potrebu da izrazi svoje umetničke stavove. Divna nagrada je kada vašu poeziju zavole mladi ljudi, koji odlično prepoznaju sve što nije životno i pravo, kod kojih ne prolaze poluistina, falš, kopija. I na kraju, najlepša nagrada pesniku je stalno prisustvo onog nemira dok pesma sazreva u njemu i sam stvaralački  čin.  

NN: Rođeni ste u Banjaluci, a živite u Sremskoj Mitrovici, pa za sebe kažete da imate dva zavičaja i da pišete na ekavici i ijekavici. Koji od ovih zavičaja i izgovora je, uslovno rečeno, zahvalniji za poeziju?

AVRIĆ: Oba, podjednako. To je nemerljivo bogatstvo, to su posebni darovi. Jedan dodeljen rođenjem, drugi mestom studija i življenja. Oni ne egzistiraju odvojeno, nisu otuđeni, već obgrljeni jedan drugim. Oni se ne porede i ne takmiče, već prožimaju i dopunjuju. Moje je da ih negujem, a oni me zauzvrat bogate leksički, tematski, duhovno, ljudski. Svaki ima svoje mesto u mom biću, svoj trenutak i izraz kada i kojim progovaraju, a taj izbor zavisi od poetske teme  i forme u kojoj se tema oblikuje. To se ne planira, to se jednostavno dešava. S tim u vezi je i tzv. igranje uloga i povremeno pisanje u muškom rodu, kada se kao lirski subjekti pojavljuju npr. starac, dete, odrasli muškarac. To su obično pesme velikog dramskog naboja koje traže autentičan pesnički jezik. 

NN: Kakva je "sudbina" kulture u vrijeme pandemije?

AVRIĆ: Teška, nadam se ne i neizvesna. Opstanak i napredak kulture u svim, a posebno u kriznim okolnostima, zavise najviše od toga da li je kulturna strategija jedne države dugoročna, planska ili ad hoc; kakav je odnos prema kulturnoj baštini; kolika su ulaganja u kulturu, da li su namenska i opravdana; kakav je odnos prema resursima, posebno ljudskim, u smislu uključivanja mladih, stručnih i sposobnih ljudi koji će sistemskim i kontinuiranim radom doprineti kulturnom prosperitetu;  kakav je status zaposlenih u okviru institucija i ustanova kulture, kako se tretira položaj slobodnih umetnika; i na kraju, ali možda ključno - (ne)razumevanje suštinskog značaja kulture za sudbinu i opstanak  naroda.  S druge strane, imamo stvaralački potencijal koji i u ovim, posebno za kulturu  nesvakidašnjim uslovima, realizuje pozorišne premijere, izložbe, koncerte, podstiče izdavaštvo, održava postojeće i pokreće nove književne časopise itd. Čovekova potreba za duhovnom hranom i lepotom kao estetskom kategorijom uvek je izraženija u smutnim vremenima. Verujem u njeno održanje jer verujem u naš opstanak. 

NN: Ranko Pavlović tvrdi da ste u stalnom dijalogu sa pjesmom, dok Ljubivoje Ršumović kaže da se ne otuđujete od vremena u kome živite i od sudbine naroda kojem pripadate. Da li nas je i hoće li nas pjesma kao narod održati?

AVRIĆ: Biti u stalnom dijalogu sa pesmom, znači biti u korelaciji sa pesničkim jezikom pre svega, sa drugim umetnostima, društvenim pojavama, drugima i samim sobom... To je proces pun preispitivanja, traganja, saznanja. Poezija nije samo način izražavanja, već način razmišljanja. Ona podstiče na pitanja, otvara nove vidike, sugeriše promene. Ako je cilj samo napisati pesmu, objaviti knjigu, drugu, treću, onda pesnik postaje zanatlija. Cilj mora biti uzvišeniji - istraživanje dubina maternjeg jezika, otkrivanje jezičkih starina i novih reči; vladanje klasičnim poetskim formama i stvaranje svog pesničkog izraza; čuvanje maternjeg jezika od uticaja tzv. digitalne pismenosti i "brze hrane" koju serviraju sredstva masovne komunikacije; negovanje tradicionalnih vrednosti, stvaranje novih, a kvalitetnih; povezivanje različitih kulturnih prostora kroz saradnju pojedinaca i institucija kulture itd. Istinski pesnici su uvek bili i ispred svog vremena i za svoj narod. Pesnik ne sme da se otuđi od vremena u kojem živi i sudbine naroda kojem pripada. Treba da ima i društvenu i nacionalnu svest. Ne može živeti u nekom svom imaginarijumu. I kroz istoriju naroda i kroz književnu istoriju, pesma nas jeste održala i duboko sam ubeđena da će i ubuduće. To nije praznoslovlje, nije samo nada. Ako nas je bilo dovoljno u književnoj prošlosti, verujem da nas ima  dovoljno i sada koji mogu uticati na to samoodržanje. Verujem i u književnu budućnost, jer dolaze i već su tu neki novi klinci koji su se svesno opredelili da rade ono što im materijalno možda neće doneti mnogo, ali u čemu mogu ostaviti dobar trag i za šta imaju dovoljno i snage i sposobnosti.

NN: Vaša poezija zastupljena je u nekoliko antologija i prevođena je na ruski i bugarski jezik. Da li ste zadovoljni "snalaženjem" Vaših stihova u srodnim slovenskim jezicima?

AVRIĆ: Andrej Bazilevski preveo je na ruski dvanaest mojih pesama za šesti tom antologije "Srpsko-ruski krug", a Elka Njagolova dve pesme na bugarski i uvrstila u antologije savremenih slovenskih pesnika o rekama i hlebu. Priređivači ovih značajnih antologija su dobri poznavaoci srpskog jezika i dobri pesnici. Lakše je prevoditi prozu. Poezija ima svoj metar, melodiju, rimu, specifične reči za koje je teško, nekad i nemoguće naći odgovarajuće, čak i u srodnim, slovenskim jezicima. Prevodi su značajni i potrebni, ali je ipak najmerodavniji original. 

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije