Književnica Vesna Kapor, nakon nagrade "Laza Kostić", ovjenčana je i nagradom "Miloš Crnjanski" za knjigu pripovijedaka "Po sećanju se hoda kao po mesečini". Ovaj naziv odrednica je iz druge knjige "Seoba", priča pod nazivom "Senke" direktno je posvećena Crnjanskom, a autorka Vesna Kapor kaže da tema njene knjige nije Crnjanski, "nego se on provlači kroz priče, kao sen, kao imaginacija, kao večnost".
"Crnjanski je čista svetlost u mom životu. I prosto, ova nagrada jeste slivanje priča iz naših dana sa temama i vremenom koje je on beležio. Tema zavičajnosti, povratka iz rata, porodica kao refleksija zavičajnosti, osećaj samoće. Sve su to teme koje je Crnjanski duboko proživljavao i o kojima je pisao", kazala je u intervjuu za "Nezavisne" Vesna Kapor.
NN: Koliko dubok trag rat ostavlja na čovjeka i pisca?
KAPOR: Crnjanski je zabeležio da je Odiseja najveća poema čovečanstva, a povratak iz rata najtužniji osećaj čovekov. Zabeležio je u "Dnevniku o Čarnojeviću": "Vojnik sam, o niko ne zna šta to znači". Čovekova najbolnija iskustva vezana su za smrt, a rat je direktan susret sa smrću. Stoput se umire preko drugih, a moli za sopstveni život. Tad iz čoveka pokulja i ono najplemenitije i najzverskije. Tu se ništa ne može. Tako je oduvek. I svuda. ratovi su naličje takozvane civilizacije.
NN: Šta Vam je zahtjevnije i izazovnije, a za šta smatrate da je zabavnije i efektnije - napisati roman, pripovijetku, kratku priču, kritički ili novinski prikaz neke knjige itd.?
KAPOR: Čujte, ja volim priče. To mi je strast. One su nekako esencija pripovedanja. Potrebno je majstorstvo da se u kratkoj pripovednoj formi iznese život. U suštini, mislim da nema neke razlike u pisanju, samo zavisi kakvog senzibiliteta je pisac, šta mu je trenutno aktuelno, čime se bavi, šta želi da kaže i na koji način. Roman je u poslednje vreme postao popularan, ali mislim da nije odneo prevagu. Šta dobijete ako ste progutali pet stotina stranica nekavog, često, trivijalnog štiva? Ali ako ste pročitali jednu Čehovljevu priču, samo jednu, pazite, nosićete je i nosiće vas kroz vreme i život, vraćaće vas i podsećati na suštinske stvari, neprestano. Mada, svi prozni pisci pišu i jedno i drugo. Prosto, ponekad se sa nekom temom lakše nosite u jednoj, a ponekad u drugoj formi. Književna kritika, u bilo kom obliku, traži odgovornost i objektivnost. Volela bih da češće zabeležim neke reakcije na pročitano, ali to traži vreme i dodatna čitanja teorije, ozbiljna je to stvar. Pisati blog, za mene je i to ozbiljna stvar. Reči obavezuju. Pogotovo napisane. Reči, to smo mi.
NN: Na čemu trenutno radite što se tiče knjižvenosti?
KAPOR: Ponovo zbirka priča, prosto se tako namestilo, stoje neke slike, priče, u glavi i čekaju.
NN: Jedan ovdašnji ulični filozof rekao je: tri osnovna oružja đavola su laka lova, lake žene i laka literatura. Kao kulturni radnik vjerovatno ste svjedok da su mnogi ljudi zainteresovani i za kulturu kao i toga da kultura, iz nekog razloga, ni blizu nije u prvom planu ovdašnje javnosti kao nabrojana "tri oružja". Kako to promijeniti?
KAPOR: Bogme, nije to ulični filozof, to je pravi filozof i trebalo bi ga odmah u kakav savet, u neko ministarstvo. Prvo, zamenjeni su termini, i to nije slučajno. Pod kulturom se prodaje zabava. A ove filozofske premise o tri lake stvari, dakle, jesu suština novog veka. Kako promeniti? Možda i nije tako teško kao što se čini. Za početak, čitati klasike. Posle njih se ne može zalutati. Posle njih, svako će za sebe naći svoje pisce, savremenike. Ponekad isključiti televiziju, ne listati sumanuto portale na netu, razgovarati sa prijateljima, malo ćutati i razmišljati. Posetiti rođake. Ne verovati da je sreća u te tri lake stvari. I da je negde drugde život, a mi, gle, čamimo. Nikad nije bilo lako. Moramo sebe u svakom vremenu izneti kao ljude. Uraditi ono što je do nas. Najlakše je sesti i kukati. Život je i jedinstven i divan i bolan. Niko nam nije obećao ništa. Blagodatno je tvoriti život. Crnjanski beleži u svom "Romanu o Londonu": "Nameravam da pokažem grozno robovanje današnjeg čoveka, novcu. Da bi se sve završilo kupovanjem frižidera, aparata televizije, otplatom nameštaja u krematorijumu, život zbog toga postaje neveseliji, jednoličan, jeziv. Dakle, to grozno potrošačko društvo, već dugo menja čovekov život. Ali život se pojavljuje uvek, i iznova, i u drugim oblicima. U lepšim osećanjima. Zar nije divno uzorati njivu, pokositi žito, sašiti haljinu, zidati kuće, sve je to umetnost. I život."
NN: Koliko je značajno za Vašu prozu to što ste rođeni u Nevesinju i kakve su Vaše današnje veze sa zavičajem?
KAPOR: Hercegovina je mitska zemlja. A Nevesinje, zaista, magijsko mesto, između neba i zemlje, moje Makondo. Roman "Tri samoće" posvetila sam Nevesinju, a zbirku priča roditeljima. Svako leto provedem tamo. Za mene je već pomenuta tema zavičajnosti neizbežna. Međutim, piščev istinski zavičaj jeste jezik, jezik kao čuvar tradicije, kao prostor za sameravanje novog i starog, kao uporište.
NN: Momo Kapor je u dosta djela nagovještavao svoje hercegovačko porijeklo. Vi ste rođeni kao Samardžić, a kao pisac ste se potvrdili pod prezimenom Kapor. Da li su porodice Vesne i Mome u rodbinskoj vezi?
KAPOR: Zgodno je ispalo to sa muževljevim prezimenom. Šta da kažem, slučaj komedijant, što bi rekao Crnjanski, namestio je tako da uskočim iz prezimena Samardžić u prezime Kapor. Srećno. No, mnogo usmenih pripovedača, mnogo prezimena, predačkih priča i osobina slilo se u ove redove.