Vesna Kapor spisateljica je sa beogradskom adresom i nevesinjskim korijenima, kojoj je skoro u Banjaluci uručena književna nagrada "Đuro Damjanović".
Ovu nagradu dodjeljuje Podružnica Banjaluka Udruženja književnika Republike Srpske, a Kaporova je nagrađena za roman "Nebo, tako duboko", koji je objavljen u čuvenom "Plavom kolu" Srpske književne zadruge (SKZ), najstarijeg srpskog izdavača. Svojevremeno je Ivo Andrić govorio da je lakše ući u carstvo nebesko nego u "Plavo kolo" SKZ-a, a s tim u vezi Vesna Kapor je tokom boravka u Banjaluci otkrila da će i knjiga izabranih priča Đure Damjanovića uskoro ući u ovo kolo. Više o samoj nagradi, nagrađenoj knjizi i književnosti govorila je za "Nezavisne".
NN: Kakvi su utisci iz Banjaluke sa dodjele nagrade i šta za Vas predstavlja ime Đure Damjanovića?
KAPOR: Uspostavljanje nagrade "Đuro Damjanović" u banjalučkoj podružnici pisaca za ceo prostor na kom se piše srpski podiže priču i o njemu i o nagrađenom piscu. O Đuru se priča u širem krugu nego što se može i pomisliti. Recimo, u SKZ-u se priča i o anegdotama iz njegovog života, i o tome kako je dobar i veliki pisac. Tu sam prvi put i čula za njega. Svaka nagrada jeste dosluh sa piscem čije ime nosi. Pročitavši knjigu priča "Magla u rukama" razumela sam zbog čega je došao i susret sa Đurom. Želja njegovih savremenika da ustanove nagradu pokazuje veliku nesebičnost, dobrotu i ljubav prema čoveku. I to je važno, danas u vreme kad su sve vrline pod upitnikom. Dodela nagrade bila je pod senkom jedne tužne vesti, o odlasku Danke Pevulje, ali pošto i nagrađena knjiga nosi tu priču o menjanju svetova, bilo je to jedno veče sozercavanja čoveka i života.
NN: Za roman "Nebo tako duboko" dobili ste i nagradu "Meša Selimović", koja se smatra najdemokratičnijom, jer žiri čini čak šezdeset književnih kritičara. Kako danas knjiga uopšte dolazi do svih šezdeset kritičara, ako znamo koliko su mali tiraži i koliko su nezainteresovani izdavači? Kolika je uloga izdavača u životu jedne, u ovom slučaju konkretno Vaše knjige, kakva je situacija u Srbiji po tom pitanju?
KAPOR: Nagrada "Meša Selimović" odista jeste najdemokratičnija, mada mnogima bode oči takva kakva jeste. Međutim, ova nagrada uvažava mišljenje književnih poslenika iz različitih krajeva srpskog govornog prostora i preko nje se, već dugi niz godina, prelama godišnji književni pregled. Na sve konkurse knjige šalju izdavači ili pisci, zavisi od dogovora, tako je i sa ovom nagradom. Verovatno i neki kritičari sami dođu do knjiga koje ih zanimaju. Produkcija je ogromna, teško je i izdavačima da plasiraju svaku knjigu, a svaki pisac očekuje od izdavača mnogo. Mediji ne prate toliko ni produkciju ni književne događaje, teško je, dakle, i piscima i izdavačima. Uloga izdavača u životu knjige ponekad je presudna, a ponekad nebitna. Neka knjiga prosto iskoči i sama ide napred, izdavač ne mora biti presudan. Drugi put izdavač je garant i čitaocima i kritičarima. Ponekad mediji naprave gužvu i nekome daju vetar u leđa. Čudno je sve to. Što se tiče knjige "Nebo, tako duboko", u "Plavo kolo" Srpske književne zadruge, koja obeležava 130 godina postojanja, dolazi se po pozivu. Sama činjenica da je neka knjiga tu objavljena znači mnogo. S te strane, uloga izdavača u ovom slučaju velika je i važna, mada, svaka knjiga iz Kola ima svoj zaseban život. "Večernje novosti", takođe, svakog svog dobitnika medijski prate cele godine i to je velika stvar za knjigu i pisca.
NN: Roman nosi podnaslov "Pisma za Taru". Ko je, zapravo, Tara Senica o kojoj govori ova knjiga?
KAPOR: Tara Senica bila je čarobna čarobnica, kako jedan od aktera priče beleži. Devojka koju sam poznavala, koja je dolazila u našu kuću, a koja je za svog kratkog veka promenila živote mnogih sa kojima je došla u dodir. Sve u vezi s njom i beleženjem ove priče ima viši, nebeski red. Ona je, sad, već zvezda i opominje ova priča o njoj, koja postaje priča o svima nama, kako je život naš i sen, i san, i jutarnja rosa.
NN: Ovo je roman o gubitku, o bolu, o nekakvoj vrsti vaskrsnuća kroz sjećanje sa elementima naricanja, patosa, čiste emocije. Jedan od recenzenata knjige, profesor Milo Lompar, tvrdi da pisci danas rijetko posežu za takvim temama, jer duh vremena, kako će reći, traži lakše i zabavnije sadržaje, dok naša epoha uveliko odjekuje ironijom i cinizmom. Da li ste razmišljali o tome kada ste pisali ovu knjigu, odnosno koliko je hrabrosti trebalo da je napišete?
KAPOR: U pitanju je i suštinski deo odgovora. Nisam ni o čemu razmišljala, samo sam pisala. Ni o duhu vremena, ni o podilaženju potrošačkoj psihologiji - o tome kako savremeni čovek teži i poseže tobože samo za stvarima koje ga odmaraju i zabavljaju. Samo sam pisala potresena životom i gubitkom bližnjeg. Život čovekov uvek je isti. I nema duha vremena koji može zaustaviti elementarne procese. Smrt je deo života i ona je oduvek i uvek tragičan deo čovekovog sveta. Mnogo je snage trebalo za ovu priču. Ali, po tome kako je ljudi primaju i čitaju može se razumeti da čovek, ipak, u suštini, bez obzira na oholost veka, može da oseća. Velika obaveza bila je pisati o jednoj od sveštenih tema. Kad sam postala svesna da će ovo biti knjiga, da će ući u "Plavo kolo" i da će to biti, takođe, jedan novi život, književna večnost za Taru i druge junake ove pripovesti, dodatno me je pritislo osećanje velike odgovornosti.
NN: Pisci, dakle, bježe od ovakvih tema jer i ljudi bježe od emocija?
KAPOR: Ljudi beže od emocija jer su one s jedne strane, u našem vremenu, dokaz slabosti, a s druge ismejane kao odraz nemodernosti. Književnost je za mene prolazak kroz vatru, gubljenje daha; stradanje i vaskrsenje. Staromodan sam tip i ne podležem trenutku; dinarski - i ne volim robovanje nikakvim klišeima. Tradicionalni modernista i moderni tradicionalista, kao što je Crnjanski sebe osećao, to je suština.
NN: Veoma važan element, da tako kažem, ove knjige je tužbalica, koja je bila veoma zastupljena u našoj usmenoj, narodnoj tradiciji, a na koju danas u književnosti veoma rijetko ili nikako ne nailazimo. Da li tužbalica na neki način iščezava i iz naše književne, ali i usmene tradicije?
KAPOR: Mora se priznati da je transhumanizam, mada je mnogima taj pojam dalek i nepoznat, pružio pipke po celom svetu i da menja svest i tamo gde se ne bi očekivalo. Neke uši su već zagluvele za toplinu, razmenu nežnosti, čak i u krugu porodice. Tako su neki ženski glasovi pitali, vezano za knjigu: gde se još, danas, govori tako, ko se još obraća deci tim rečima: sunce moje, dušo moja... i, to, vidiš, takva pitanja, uplaše čoveka. Sve arhetipske forme žive, ipak, i u savremenom čoveku, a to se najbolje i vidi u važnim časovima, naročito onim teškim. Da, knjiga ima, mestimično i formu tužbalice. Suze su uvek iste, reči kojima volimo su iste... i to je veliki broj i kritičara i čitalaca razumeo. Ništa ne iščezava, samo može promeniti formu ili izraz. Tragika je u umetnosti prisutna, oduvek.
NN: Koliko vam je mjesto rođenja pomoglo da se izrazite i kroz tužbalicu?
KAPOR: Da li mesto rođenja i geografija utiču na pisca? Svakako, da. Ali, u tom kontekstu ja računam srpsku narodnu književnost, bez obzira na prostor na kome je nastala, kao svoj književni zavičaj. Predgovor koji je napisala Ana Gvozdenović najvećim delom rasvetljava baš ove momente: tradicijski način žalovanja i njegove tragove u savremenosti i ovoj knjizi, i duhovne/religiozne naznake priče.
NN: Riječ smrt u romanu se pojavljuje samo jedanput jer, kako reče Crnjanski, ima seoba, smrti nema. Da li je to slučajno i da li ovaj roman možemo čitati, uslovno rečeno, kao religiozno štivo, jer religija na neki način isključuje smrt?
KAPOR: Ta strašna teška reč ima bezbroj opisa i u narodnim predanjima i u staroj književnosti. U "Gilgamešu", tom starom epu, kaže se da je "dah lagano isticao iz usta njegovih". Kod nas u narodnoj književnosti: svoju laku ispustila dušu ili predao je dušu svoju Bogu... sve to ukazuje na trajanje, na jedan drugi život izvan tela i ovog sveta. I na nežnost prema onima koji odlaze. Ova knjiga puna je nagoveštaja kroz koje svako za sebe nalazi odgovore ili postavlja nova pitanja. Eshaton, ako se ne varam, počinje još na ovom svetu, ovaj život naš, telesni, uvod je u dalja putovanja.
NN: Ovaj roman se može nazvati i lirskim, rečenice su ritmične i melodične toliko da podsjećaju na poeziju. S tim u vezi, nakon pet knjiga proze da li ste razmišljali i o knjizi poezije?
KAPOR: Pisala sam prvo poeziju, nekad davno, sve do druge godine studija. Potom sam prestala pod uticajem pročitanog. Mislila sam - sve je već rečeno, savršenije niti bolje ne može. Međutim, iskustvo rata devedesetih, rad u srednjoj školi u Nevesinju, mnogo toga arhetipskog i doživljenog počelo je da me žulja, opseda... i tako, umesto poezije krenuli su prozni zapisi koje kritičari registruju kao lirsku prozu. Naknadno sam razumela da svako vreme ima svoje pripovedače i da se vekovima tako, preko zapisanog, ostavljaju tragovi - oslanjamo se jedni na druge u tom dugom nizu. Suštinski izraz bića i sveta jeste poezija. Ipak, za sada nastavljam sa prozom, u koju smeštam lirski duh sveta, jer verujem da se sve "pomiješano najlakše pije".
NN: Zanimljivo je da je Đuro Damjanović objavio knjigu "Poezija i jezik poezije Miloša Crnjanskog", a da ste Vi takođe objavili monografiju "Miloš Crnjanski, život i komentari", te da se u gotovo svakom Vašem djelu na neki način pozivate na Miloša Crnjanskog. Od kada traje vaša ljubav prema Crnjanskom i da li je on glavni "krivac" zašto ste Vi u književnosti?
KAPOR: Đuro Damjanović se bavio jezikom Crnjanskog na veoma autentičan i originalan način i pokazao veliku i smelost i po/znanje jezika. Crnjanski je postavio koordinate visoko, upravo kroz sebe. Za mene kao mladog čitaoca, neopterećenog teorijama, još u srednjoj školi, on je bio viši od svakoga; osećala sam da je proživeo i promislio svaki ispisani red; podigao život na visoku fiktivnu, poetsku i filozofsku ravan. Podigao prečku visoko, izvan i iznad svega. Da, mnogo docnije, pravila sam tribinski ciklus i izložbu koja je bila zaista tražena, izašla je i monografija, ne baš reprezentativna, moglo je to tehnički bolje, ali da se poslužim njegovim stihovima: Sve to ne zavisi od mene; suma koju smo dobili za obeležavanje jubileja bila je sramno mala. No, te 2013. cele, pričalo se o njemu, tribinama, izložbi... I, to, vidiš uteši me! Crnjanski je u književnosti moj sagovornik, a vezanost za njega kao pisca i kao figuru čiji život je život književnog junaka, traje od srednjoškolskih dana. Njegov život, principi, karakter, pa ljubav prema nacionu - sve je to literatura. I istorija.
NN: Recite nam nekoliko riječi o književnom životu u Beogradu? To Vas pitam kao urednicu književnog programa u beogradskom Studentskom kulturnom centru.
KAPOR: Mnogo se i piše i objavljuje, ponekad mi se čini da je nemoguće napraviti bilo kakvu sistematizaciju. S jedne strane ankete govore da se slabo čita, a s druge se nemilice prodaju neke knjige, uglavnom prevodna laka literatura. Mnogo je književnih programa jer je grad veliki, međutim, posećenost je, uglavnom, mala, informacije o događajima su skoro nevidljive. Književnost nema više važnu ulogu u javnom životu kao što je nekad imala, ipak, svako želi da ispriča neku priču. Ponekad deluje da je to statusna stvar - objaviti knjigu. S druge strane, planetarno, ako ne može da se uklopi u šemu zabave ili određene ideologije koju projektuju centri globalne moći, knjiga nije vidljiva. Ustaljuju se već neki sižei koje je isplativo obrađivati, poželjni su, i onda se takvi naslovi zavrte medijski nešto snažnije. Ne postoji stabilna nacionalna kulturna politika. U školama se dela sve više izučavaju kao instrument određenih ideologija, a sve manje kao estetsko-saznajna tvorevina. Velike su i teške podele i u književnom svetu, kao i u društvu. I u tom procepu strada, zapravo, sama književnost. Zaboravlja se da je ona sržna stvar kroz koju čovek sazreva i biva bolji. Beograd je megalopolis i centar želja svih iz nekadašnje države, i on je uvek u nekoj ekstazi velikog zavodnika. Na tribinama u SKC-u prikazujemo raznolikost srpske književne scene, sarađujemo sa akademskom zajednicom; kao urednik staram se i o decentralizaciji kulture, svesna da se živi i piše i izvan Beograda. Međutim, lakše je dovesti pisca iz Bangladeša nego iz Nikšića, Lopara, tako, eto, funkcionišu danas specijalne veze sa Srbima izvan matice. Ali da ne završimo pesimistično, verujem u ono "spasa nam nema, propasti nećemo". Velika su imena iza nas, na svakom polju, u onom beskrajnom plavom krugu koji je označio Crnjanski.