Željana Radojičić Lukić je spisateljica ovdašnjih korijena decenijama nastanjena u Srbiji i lider obrazovanja u regionu zapadnog Balkana, koja je u vikendu iza nas na Filozofskom fakultetu u Banjaluci predstavila svoju knjigu "Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom".
Knjiga na bajkovit način promoviše istinske vrijednosti i vrline ljudi te povezuje zlatni trougao dijete - roditelj - učitelj. U sklopu promocije knjige održana je i panel diskusija na temu "Cjelovit pristup učenju temelj budućih reformskih koraka", a ovom prilikom više o knjizi i radu ova spisateljica sa titulom jedne od 50 najboljih nastavnika svijeta, koja je jedno vrijeme bila i pomoćnik ministra obrazovanja Srbije, govorila je i za "Nezavisne".
NN: Kakvi su utisci sa promocije i iz grada na Vrbasu?
RADOJIČIĆ LUKIĆ: Očekivano je bilo da ova promocija izazove interesovanje kolega iz Banjaluke, jer veliki broj njih već godinama prati moj rad. Ovo je bila prva prilika da se sretnemo, uživo da se oslušnemo i prepoznamo, i izgleda da smo se zaista prepoznali u mnogim segmentima, a sama knjiga je sada poveznica za dalju saradnju. Bilo mi je veliko zadovoljstvo slušati banjalučku obrazovnu elitu koja je sa velikim pijetetom govorila o knjizi i gde je jasno da je knjiga našla svoj put do učiteljskih srca, a preko njih će doći i do najmlađih i njihovih porodica kojima je knjiga i namenjena. Posebno sam počastvovana što su među prisutnima na promociji bile sve generacije učitelja. Velika je satisfakcija te ogroman vetar u leđa saznanje da je sve što si radio u obrazovanju i za obrazovanje mnogima postalo inspiracija i motivacija da i sami izađu iz svojih zona komfora.
NN: "Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom" prva je knjiga iz edicije "Čarobno selo". O kakvoj je ediciji riječ?
RADOJIČIĆ LUKIĆ: Edicija "Čarobno selo" je nastala kao nadogradnja istoimenom konceptu učenja "Čarobno selo", koje nije slučajno dobilo naziv, već sasvim primereno njegovoj formi koja počiva na nekim principima bajke. Ako znamo da se dete u ranom uzrastu susreće sa bajkom i da je ona kasnije i prva spona sa školom i učenjem, onda je jasno zašto je i sama edicija uronjena u bajku. Pri osmišljavanju edicije krenula sam od izazova kako treba da izgleda i šta da sadrži jedinstven dečji univerzum ako imamo u vidu sledeće činjenice: deca uzrasta od pet do 12 godina vole bajku, uživaju u igri i imaju potrebu da uče svim čulima; iskustva, navike i funkcionalna znanja koja steknemo u detinjstvu prate nas celog života; u bliskoj budućnosti, u kojoj Z-generacija bude stvarala, neće biti važno koja znanja poseduje, već kako će da primene znanja koja imaju. To su bila tri stuba oko kojih sam gradila, kako naš univerzum obrazovanja, tako i samu ediciju "Čarobno selo", prilagođenu potrebama Z-generacije. Zato deca već u prvoj knjizi "Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom" mogu da osete prizvuk i sadašnjosti, i budućnosti, ali i prošlosti. Dakle, i ovde je utkana celovitost jer nema sjajne budućnosti bez čuvanja prošlosti i negovanja sadašnjosti. Ova knjiga je deci, ali i njihovim roditeljima nasušna potreba, jer ih ona na momenat čini bližima prirodi, spaja ih sa selom i oni će sigurno pomoću ovih priča da zavole i više razumeju kako svoju domovinu, tako i selo i one koji stvaraju hranu na selu. Nasuprot tome, knjiga je učiteljima nesvakidašnje nastavno sredstvo iz kojeg mogu da crpe ideje za pristup učenju i da na taj način svoje učionice pretvore u učionice srećnog učenja.
NN: Šta za Vas predstavlja sintagma srećno učenje?
RADOJIČIĆ LUKIĆ: Srećno učenje je upravo to - učenje koje usrećuje decu, ali i njihove učitelje i roditelje koji su u velikoj meri uključeni u takav vid učenja. Nažalost, srećnog učenja u našim školama skoro da i nema, postoji samo u tragovima i to uglavnom kod entuzijasta koji obrazovne sisteme svojih zemalja nose na svojim plećima i zahvaljujući kojima se ti sistemi do sada nisu skroz urušili. Drago mi je da sam i u Banjaluci prepoznala takve divove od učitelja i što sam se uverila da srećno učenje ima svoju budućnost, ako ne kroz formalno, onda kroz neformalno obrazovanje. Svakako glasam za srećno učenje u neformalnom obrazovanju, kako bi ono lakše, nesputanije i ozbiljnije zaživelo na ovim prostorima. To nije laka misija, ali nije ni nemoguća. Iako se tri decenije bavim srećnim učenjem kroz formalno i neformalno obrazovanje, ipak sam tek u neformalnom obrazovanju suštinski razumela šta znači pojam srećnog učenja. Naime, 2012. godine počeo je sa radom naš Centar iskustvenog učenja "Čarobno selo", čiji sam i autor. U tom svojevrsnom obrazovnom centru imala sam priliku da sa svojim saradnicima razvijam i unapređujem metodologiju celovitog pristupa učenju koja se zasniva na usvajanju nastavnih sadržaja putem iskustva u podsticajnoj sredini za učenje, a to bi bila, na kraju, i definicija srećnog učenja. Tek tada sam shvatila kako je lako napraviti nešto veliko ako imaš dobru ideju i nemaš kočničare na tom putu. Budućnost obrazovanja je zasigurno u srećnom učenju, a kako su naši obrazovni sistemi isuviše tromi i nisu skloni brzim promenama, učiteljskim divovima ostaje da pronalaze puteve za neformalne vidove obrazovanja zasnovanog na principima srećnog učenja, a knjiga "Jesenja gozba sa vilom Bosiljčicom" može svakome od njih da bude prvi resurs na tom putu stvaranja.
NN: U Vašoj biografiji piše da ste prošli dug put od uloge učitelja do pomoćnika ministra obrazovanja Srbije. Otkrijte nam neku od zanimljivosti ovog puta?
RADOJIČIĆ LUKIĆ: Ne samo moj, put svakog učitelja entuzijaste je krivudav i pun iznenađenja, pun prepreka, a naša zajednička odlika je da svaku od tih prepreka pretvaramo u priliku iz koje izlaze nove mogućnosti. Moji učiteljski koraci napravljeni su još pre rata na Ozrenu, u ozrenskim selima, ali i u okolini Banovića i Odžaka. Ratno okruženje mi je napravilo prepreku u daljim učiteljskim koracima, a ja sam iz toga izvukla priliku i nastavila svoje učiteljsko putovanje u Srbiji. U Srbiji sam izrasla u učitelja koji zna šta je najbolje za njegove đake i od toga ne odstupa, ali se trudi da sa timom sličnih entuzijasta unapređuje i razvija novi koncept učenja koji bi izlečio i pokrio sve manjkavosti formalnog obrazovanja. U nekom momentu se ukazala prilika da se nađem na mestu donosioca odluka u resornom ministarstvu i da sa funkcije pomoćnika ministra prosvete pokušam da lečim sve te uočene manjkavosti, ali bezuspešno, ne zato što nisam umela ili htela, nego zato što sam brzo shvatila da za velike i suštinske promene treba minimum deset, optimum trideset godina, i povrh toga kontinuitet u sprovođenju tih reformi. Ako znamo da nijedna vlada u regionu nema kontinuitet u radu, i da se svaki resorni ministar trudi da poništi sve što je onaj pre njega započeo, bilo je sasvim logično da se zahvalim na funkciji i vratim svom pedagoškom radu. Mada moram da budem iskrena, ostaje žal što nisam imala podsticajnu sredinu na toj funkciji i što mi nije data prilika da prilagodim obrazovni sistem Republike Srbije Z-generaciji koja vapi za promenama u skladu sa potrebama i izazovima koji čekaju u budućnosti ovu generaciju.
NN: Koliko ste zadovoljni obrazovnim sistemom u Srbiji, koje su njegove prednosti i mane te šta bi trebalo promijeniti?
RADOJIČIĆ LUKIĆ: Iz mog ogromnog nezadovoljstva formalnim sistemom obrazovanja nastala je potreba za stvaranjem neformalnog koncepta učenja, koji je na pragu da postane i formalni u vidu privatnog školstva čija budućnost dolazi "zahvaljujući" svima onima koji su nam decenijama urušavali ovo što danas nazivamo obrazovanjem. Prvo je sve počelo degradacijom učiteljskog poziva kroz uvredljivo niska mesečna primanja učitelja i nastavnika, pa se onda nastavilo kroz prekrajanje nastavnog plana i programa, a svi znamo da svako prekrajanje, došivanje i prošivanje, naročio u rukama nespretnog krojača, može samo da donese glavobolje i ništa više. Tako prekrojenim nastavnim programima iz godine u godinu dodavana je jedna zakrpa više u vidu novih predmeta, tako da je sada ovo što imamo totalno neupotrebljivo. To je jasno svakome ko je prinuđen da takav program realizuje. Godinama nam se dodaju predmeti, nijedan se ne oduzima, samo se prišivaju, ne mareći da li oni koji treba da usvajaju sve te sadržaje imaju kapacitete za to, a da ne govorimo da je većina sadržaja tih novih predmeta mogla smisleno da se izučava kroz već postojeće. I tu ponovo dolazimo do celovitog pristupa učenju koji bi mogao da bude lek za ovo što mi danas zovemo obrazovanjem. Ovakvim pristupom učenju dobili bismo prostor za integraciju preobimnih nastavnih sadržaja različitih nastavnih predmeta i na taj način ih uvezivali u celinu koja bi sigurno dovodila učenike do funkcionalnih znanja preko potrebnih za život koji ih čeka u budućnosti. Ima naše obrazovanje i prednosti, to se mora mana skoro da su i nevidljive. Zasigurno da veliki obuhvat učenika osnovnim obrazovanjem može da se svrsta u neku od prednosti, ali sve je to zanemarljivo u odnosu na poplavu mana, poput inflacije reproduktivnih znanja čiji su krajnji proizvod vukovci kojih ima toliko da su na kraju totalno obezvredili tu prestižnu učeničku nagradu koja je nekada značila da se radi o učenicima koji su besprekorno savladali nastavne sadržaje svih predmeta u svim razredima. Dakle, sve dok naši sistemi budu favorizovali reproduktivna, nasuprot funkcionalnim znanjima, ja ću biti pobornik kritike takvog obrazovnog sistema.
NN: Dobitnica ste mnogih značajnih nagrada na globalnom nivou i učesnica panel diskusija pod nazivom "Problemi i izazovi Z-generacije" u raznim zemljama svijeta. S tim u vezi imamo dva pitanja: Koliko vam znače priznanja i koji je najveći problem takozvane Z-generacije - nedostatak žive nauštrb internet komunikacije ili nešto drugo?
RADOJIČIĆ LUKIĆ: Kako je koncept učenja "Čarobno selo" i nastao iz želje da se odgovori na potrebe Z-generacije, tako se i moje ime našlo na najavama globalnih događaja na tu temu. Naime, generacija dece rođene nakon 1995. godine je potpuno drugačija od prethodne, jer oni nemaju toleranciju za dosadna predavanja, ne žele da hvataju beleške i jure skripte, poput neke naše generacije. Oni očekuju da budu uključeni u proces učenja, da budu angažovani tokom učenja, isto kao što sutra kada dođu na tržište rada ne žele da rade za nekoga, već sami stvaraju priliku da rade sa nekim. To su odlike ove generacije koja će sutra živeti i stvarati u svetu koji je nama totalno nepoznat i o kojem mi ne znamo ništa. Upravo ta nepoznanica šta nas čeka u budućnosti već nakon 2013. godine i potreba da se zbog toga nastavnici širom planete dodatno inspirišu i motivišu da rade na sebi kako bi mogli da odgovore na potrebe ove Z-generacije dovela je do pojave vrednih i velikih globalnih nastavničkih nagrada koje su pronašle i mene i moj pedagoški rad. Te globalne nagrade koje su stigle na adresu jedne srpske učiteljice prijaju svakako, jer govore da svet vrednuje donosioce promena gde god da su, bez obzira na boju kože, veru ili poreklo. Svaku globalnu nagradu koja me je pronašla doživela sam kao nagradu srpskom obrazovanju, ali sam jako tužna što moja zemlja to nije dovoljno iskoristila za afirmaciju nastavničke profesije, poput drugih zemalja sveta. Upravo te globalne nagrade i postoje kako bi se afirmisala naša profesija i kako bi se dalo na značaju obrazovanju, ali od zemlje do zemlje zavisi kako će svaka od njih iskoristiti uspehe svojih pojedinaca. Sve te globalne nagrade kojima su nagrađene promene u obrazovanju koje sam donela kao pojedinac sažimaju u sebi poruku donosiocima odluka, da moraju postati svesni da je lakše prilagoditi školski sistem generaciji učenika nego promeniti generaciju koja odgovara školskom sistemu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
