Muzika

Bojan Zulfikarpašić za "Nezavisne": Klavir je postao moj prepoznatljiv glas

Bojan Zulfikarpašić za "Nezavisne": Klavir je postao moj prepoznatljiv glas
Foto: Nebojša Babić | Bojan Zulfikarpašić za "Nezavisne": Klavir je postao moj prepoznatljiv glas

Sa Žulijenom Luroom se poznajem i sviram zajedno 33 godine. Radujem se što smo banjalučkoj publici mogli ispričati neke od epizoda tog dugog i bogatog muzičkog druženja. Meni je ovo bio šesti ili sedmi nastup u Banjaluci.

Svaki put je bio neki drugačiji projekat i bend, tako da sam tu tradiciju nastavio i ovaj put.

Rekao je ovo za "Nezavisne" muzičar, klavirista, kompozitor, aranžer i producent Bojan Zulfikarpašić, koji je zajedno sa Žulijenom Luroom nastupio u Koncertnoj dvorani Banskog dvora u Banjaluci na završnoj večeri petog festivala džez muzike "Intime Jazz Fest".

Zulfikarpašić je i ranije nastupao na ovom festivalu i u Banskom dvoru.

"Na ovom festivalu sam prvi put imao solo klavirski nastup u novembru 2019. godine. Festival računam kao neki početak komunikacije s ovim gradom i njegovom publikom. Sama sala Banskog dvora ima svoj šmek i akustiku, ali joj definitivno fali dobar, koncertni klavir. Ovi na kojima se svira su već na izdahu trećeg, ma kakvi, sedmog života", kazao je Zulfikarpašić.

NN: Kako je došlo do saradnje sa Žulijenom Luroom?

ZULFIKARPAŠIĆ: Upoznali smo se u našim počecima. Ja sam imao 22 godine, a on 20. Kao najtalentovaniji i najradoznaliji muzičari generacije smo se zajedno razvili kao umetnici i osobe. Žulijen je već svirao saksofon na mojoj verziji "Grane od Bora" iz 1993. godine, koja se smatra začetkom mešanja sevdaha i džeza. I dalje smo radoznali i to nam daje mogućnost da od svakog koncerta napravimo zvučnu i emotivnu avanturu.

NN: Kako ste odlučili da se bavite muzikom?

ZULFIKARPAŠIĆ: Vrlo spontano, od svoje pete godine slušam i sviram muziku od jutra do mraka i tako do dana današnjeg. U jednom trenutku je samo od sebe postalo evidentno da sam profesionalni muzičar.

NN: Studirali ste u Sjedinjenim Američkim Državama. Kako i zašto ste odlučili da muzičku karijeru nastavite u Francuskoj?

ZULFIKARPAŠIĆ: Nije mi se svidela ideja da živim u Sjedinjenim Američkim Državama. Predaleko je od Mediterana, Afrike i Balkana, a to su moji estetski polovi inspiracije. A i ne smatram da "Time is Money" odgovara istini. "Time is Time - Money is Money" je mnogo bliže istini. Otud ja u Evropi.

NN: Ko su Vam bili uzori kada ste počinjali da se bavite muzikom i koga danas najviše slušate?

ZULFIKARPAŠIĆ: Imao sam vrlo studiozan pristup, počeo sam sa Redom Garlandom i svim pijanistima Majlsa Dejvisa, a odatle sam otišao do Erla Hajnsa, Djuka Elingtona, pa sve do poslednjih električnih faza Džoa Zavinula. Tu sam, verujem, čuo skoro sve što ima bitnoću u džez istoriji. Danas slušam uglavnom sebe i elektronsku scenu iz Engleske i ostatka sveta.

NN: Šta klavir za Vas kao instrument znači, osjećate li ga kao dio sebe nakon toliko godina?     

ZULFIKARPAŠIĆ: Dugogodišnja bitka je prešla u evidentnu simbiozu. Da, klavir je postao moj glas, i to lako prepoznatljiv! A istovremeno osećam da nisam ni pola njegovih mogućnosti savladao. Otud svežina želje da ga i dalje vežbam.

NN: Nagradu za najboljeg evropskog džez umjetnika "European Jazz Prize" osvojili ste 2005. godine, a nagradu "Victoires du Jazz" dobili ste 2007. godine za najbolji džez album u Francuskoj ("Xenophonia") i 2013. godine za umjetnika godine ("Soul Shelter"). Koliko Vam ove nagrade znače, stvaraju li opterećenje ili su podstrek za dalji rad?

ZULFIKARPAŠIĆ: Svakako je prijatno biti priznat na evropskom i svetskom nivou jer je to i bio glavni razlog mog odlaska iz Jugoslavije. Da vidim šta vredim na tim kriterijumima i iz sebe izvučem maksimum svog potencijala i talenta. Međutim, gordo nastavljam da radim po svom "filingu" i intelektu, jer je upravo to dovelo do svih ovih priznanja i različitosti u odnosu na mnogobrojne kolege.

NN: Gdje je danas džez muzika u lokalnim, evropskim i svjetskim okvirima?

ZULFIKARPAŠIĆ: Ne bih mogao sa sigurnošću da odgovorim. Džez je oduvek imao tu stranu koja ga gura u muzej i konzervatorijume kao i "klasičnu" muziku, a istovremeno i snagu i vitalnost kojom izbegava klasifikaciju i zadržava mogućnost da i dalje bude nosilac avangarde. Mene je oduvek privlačila ova druga strana. Džez je muzički žanr koji odavno nosi malu komercijalnost. Istovremeno ga dovode u vrlo usku vezu s najprodavanijim žanrovima kao što su r'n'b i rep. Džez koncerti su puni, ali uglavnom starije publike, pa svako traži način da se dodirne mlađa publika. I tako već 50 godina.

 

Najbitniji učesnici istorije civilizacije umetnici

NN: Kakav je položaj umjetnika u Francuskoj, koliko se on razlikuje u odnosu na prostor bivše Jugoslavije?

ZULFIKARPAŠIĆ: Francuski umetnici su malo više bili svesni svoje društvene uloge koja je vrlo, vrlo bitna. Manje su iskompleksirani, pa su se izborili za svoj društveni status mnogo bolje nego u ovim krajevima. Istorija pokazuje da su najbitniji učesnici istorije jedne civilizacije njeni umetnici, a ne vojskovođe. Međutim, i tamo svaka promena vlasti dovodi do pokušaja oduzimanja prava, društvenih i ekonomskih, kao i povlastica umetnika, kao specifične profesije u odnosu na sve ostale. Ljubomora od strane političara, šta li je, i tamo postoji. Uglavnom nije ružičasto ni tamo, ali se još uvek uspešnije brani nego ovde. Jer su se udružili, uglavnom.

 

Kolaboracije s muzičarima me ispunjavaju radošću

NN: Od muzičara sa ovih prostora sarađivali ste s Vlatkom Stefanovskim, Teodosijem Spasovim, Vasilom Hadžimanovim i Amirom Medunjanin. Koliko ste naučili od njih i oni od Vas?

ZULFIKARPAŠIĆ: Kroz ceo moj put sam učio od drugih kolega. Starijih, iskusnijih, kao i mlađih s novim idejama. Mislim da je jedna od najbitnijih karika u rastu jednog umetnika razmena s kolegama. Uvek funkcioniše obostrano. Ja učim od njih, a oni od mene. Zato ću rado i nastaviti kolaboracije s raznim muzičarima u budućnosti. To me baš ispunjava radošću!

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije