Premijera opere "Gallantry" kompozitora Daglasa Mura, uz pratnju Sarajevske filharmonije, kojom će dirigovati maestro Bakir Samardžić i u režiji Aleksandra Nikolića, biće izvedena 28. juna na sceni Narodnog pozorišta Sarajevo (NPS) sa početkom u 19.30.
U predstavi učestvuju Opera NPS, članovi Baleta NPS i Sarajevska filharmonija, a ulogu spikerke tumači mecosopran i solistkinja Opere NP Sarajevo Jana Cvetković.
Osnovno i srednje muzičko obrazovanje Cvetkovićeva je stekla u Muzičkoj školi "Mokranjac" u Beogradu, a master studije solo pjevanja završila je u Kini na Čengdu univerzitetu.
Više o operi koja će se uskoro naći pred sarajevskom publikom, izazovima koje današnje vrijeme nosi, te o moći i ulogama koje opera ima, Jana Cvetković je govorila u intervjuu za "Nezavisne".
NN: Kako teku pripreme i koordinacija sa kolegama uoči prvog izvođenja opere "Gallantry"?
CVETKOVIĆ: Pripreme za premijeru opere "Gallantry" u Narodnom pozorištu Sarajevo su u punom jeku, a ceo proces odlikuje snažan timski duh i lepa energija. Atmosfera je istovremeno profesionalna, ali i kreativno zabavna. Ovo mi je operski debi u ovoj kući, pa ima posebnu draž. Još se upoznajem sa kolegama, ali već sada uživam i radujem se svakom novom danu na probi. Ne bih bila iskrena kada bih rekla da se ne zabavljamo svaki dan. Iako su probe ozbiljne i posvećene, ceo proces je isprepletan dobrim raspoloženjem. Na kraju, ono što je najvažnije jeste da je kolektivna energija usmerena ka tome da ova satirična i neobična opera zaživi pred publikom u svom punom intenzitetu.
NN: U ovom komadu tumačite ulogu spikerke. Uputite nas detaljnije u Vašu ulogu i u proces stvaranja ovog lika.
CVETKOVIĆ: Uloga spikerke u operi "Gallantry" je za mene pravo osveženje. Ona je spoj glume, pevanja i igre - sa dozom savremene ironije. Njena pojava je namerno prenaglašena, pokreti su stilizovani, inspirisani TV estetikom 1950-ih - i u svemu tome krije se jedno veliko ogledalo društva. Ona je i narator i reklama, i parodija i kritika. Kako bih je oblikovala, vratila sam se u taj vizuelni svet: gledala sam stare reklame, sapunice, filmove tog vremena. Sve je izgledalo šareno i veselo, a u stvari jako kontrolisano i puno očekivanja - posebno prema ženama. Upravo to mi je bilo važno da uhvatim - da iza osmeha postoji pitanje. Reditelj Aleksandar Nikolić mi je bio ključan partner u toj potrazi. Zajedno smo tražili pravu meru između humora i ozbiljnosti, a njegova preciznost i otvorenost dali su mi slobodu da gradim lik kroz dijalog i igru. Saradnja sa dirigentom Bakirom Samardžićem mi je, sa druge strane, pomogla da sve to i muzički "uobličim" - njegov rad sa pevačima je uvek pun fokusa i dobre energije. Iako na prvi pogled sve deluje kao šala, iza svakog pogleda i pokreta stoji precizan, promišljen rad. Uživam u ovoj vrsti rada kroz glumu, pevanje i ples - to nije samo zabava, već prilika da se kroz igru prenese emocija i uspostavi kontakt s publikom. Na kraju, to je ono što me najviše raduje - kada publika prepozna apsurd, nasmeje se, a onda se možda i zapita.
NN: Narodno pozorište je najavilo da ovom premijerom njihova opera zaokružuje trilogiju američkih kompozitora Đan Karla Menotija, Džordža Geršvina i Daglasa Mura, a na premijeri opere "Gallantry" će se moći čuti djela "Telefon" i "Blue Monday". Koje poveznice imaju ova djela, pored geografskog porijekla autora?
CVETKOVIĆ: Ove tri jednočinke savršeno funkcionišu zajedno jer su kratke, muzički zanimljive i tematski povezane. Veoma jasno povezuju različite aspekte američke opere 20. veka. Njihovo trajanje i teme čine ih idealnim za izvođenje zajedno - nisu kao klasične opere koje često pričaju o mitovima i istoriji, već se bave običnim ljudima i svakodnevnim situacijama. Muzički su vrlo raznovrsne, sa uticajima džeza, kabarea i brodvejske muzike, a povezane su kroz formu satire, parodije i ironije. Zvuče osvežavajuće, drugačije i mnogo bliže savremenoj publici.
NN: Jedna od glavnih karakteristika opere "Gallantry" je kritika sapunica (reklama sa radnjom) i društvenog modela koji ženama obećava identitet kroz potrošnju. Koliko je u tom kontekstu ova opera savremena i koliko danas tražimo identitet kroz sticanje materijalnog dobra?
CVETKOVIĆ: Opera "Gallantry" danas deluje iznenađujuće savremeno jer vrlo duhovito kritikuje društvo koje ženama nudi identitet kroz potrošnju. Sapunice 1950-ih spajale su melodramu i reklamu - obraćale se ženama i sugerisale da je sreća dostupna kroz savršen izgled i pravi proizvod. Danas su sredstva drugačija, ali logika ostaje ista. Reklame su pre bile prekid sadržaja, sada su njegov sastavni deo - kroz influensere, algoritme, brendovanje. Savremena žena često je i potrošač i proizvod. Od nas se očekuje da negujemo "autentičnost" koja se često svodi na estetski standard, životni stil i potrošnju. "Gallantry" nas, kroz parodiju, podseća koliko je taj sistem apsurdan.
NN: U Americi 1950-ih žene su bile izložene agresivnoj propagandi koja je veličala nedostižne ideale ženstvenosti, dok je televizija bila bijeg od realnosti. Da li, po Vašem mišljenju, istu funkciju danas preuzimaju neki drugi mediji poput društvenih mreža?
CVETKOVIĆ: Apsolutno - i to vrlo direktno. Društvene mreže danas preuzimaju istu funkciju koju je televizija imala 1950-ih: nude idealizovanu stvarnost, oblikuju očekivanja - naročito kada je reč o ženama (iako ni muškarci nisu izuzeti) - i nameću modele poželjnog identiteta kroz izgled, ponašanje i potrošnju. Danas gledamo isti obrazac samo u novom obliku. Na društvenim mrežama životi deluju savršeno - bez mana, bez problema. Kroz filtere, algoritme i vešto upakovane objave stvara se iluzija autentičnosti koja se prodaje kao istina. U toj dinamici, i žene i muškarci postaju istovremeno i potrošači i proizvodi. Zato s pravom verujem da naš "Gallantry", kroz ironiju i prenaglašenu formu, podseća da su mnogi ideali koje konzumiramo zapravo pažljivo upakovani proizvodi, a ne stvarne vrednosti. Važno je s vremena na vreme stati i pitati se - ko sam ja?
NN: Kolika je moć opere u skretanju pažnje na određene probleme i u promjeni svijesti publike, šta je njena osnovna uloga?
CVETKOVIĆ: Verujem da opera ima veliku moć da skrene pažnju na važne teme, ali ne na direktan način. Njen uticaj dolazi kroz emociju, kroz ono što nas pokrene iznutra. Ne mora da kaže sve jasno - dovoljno je da nas nešto zaboli, nasmeje ili pogodi, pa da se posle toga zapitamo. Opera je spoj muzike, drame i simbolike, i baš ta kombinacija snažno angažuje publiku. Bilo da je reč o pitanjima identiteta, moći, roda ili pravde, ona nas tera da razmislimo. I nije važno da li gledamo Verdija, Mocarta ili nešto savremeno, emocija je ta koja povezuje. Kod opere "Gallantry", recimo, prvo se smejemo, sve deluje kao šala. A onda, u jednom trenutku shvatimo da i mi živimo nešto vrlo slično. I tada se desi ta tiha promena - kad se prepoznaš. Opera može da pomeri ugao gledanja, pokrene pitanje, otvori prostor za razmišljanje. A to je danas, čini mi se, više nego dovoljno.
NN: Diplomu master studija solo pjevanja stekli ste u Kini, a usavršavali ste se na velikom broju masterklasova i radionica u inostranstvu. Kakvu poziciju ima opera na Balkanu u poređenju sa ostatkom svijeta?
CVETKOVIĆ: Moje školovanje i usavršavanje pružili su mi dragocenu priliku da upoznam različite pristupe operskoj umetnosti i da je sagledam iz šire, globalne perspektive. U Kini, na primer, postoji snažna institucionalna podrška - ulaže se u otvaranje operskih kuća, obrazovanje publike i školovanje izvođača. Ljubav prema operi se tamo sistematski neguje, što se vidi i u sve većem interesovanju publike. U mnogim evropskim zemljama opera je duboko ukorenjena u kulturni i obrazovni sistem. Državne institucije je snažno podržavaju, ali je ona istovremeno dostupna širokom auditorijumu, što je izuzetno važno za njen opstanak i razvoj. Na Balkanu imamo sjajne umetnike i bogatu tradiciju, ali često radimo u znatno skromnijim uslovima. Mnogo toga funkcioniše zahvaljujući entuzijazmu i ličnoj posvećenosti umetnika. Potrebno je više ulaganja, ne samo u infrastrukturu i ansamble, već i u muzičko obrazovanje nove publike. Bez publike nema ni opere. Čini mi se da opera kod nas i dalje nosi etiketu nečeg elitističkog, a ona zapravo pripada svima. Možda nemamo idealne uslove, ali zato ulažemo srce, strast i međusobnu podršku da publici prenesemo ono najvažnije - iskrenu emociju.
NN: Manje je poznato da imate i diplomu inženjera agroekonomije. Zašto ste odlučili da svoj životni put posvetite muzici, šta je prevagnulo?
CVETKOVIĆ: Muzika me je transformisala - u njoj sam pronašla istinsko zadovoljstvo i svoju životnu svrhu. Scena je moj pravi dom, mesto gde se osećam kao dete koje se igra svojom najomiljenijom igračkom, gde sve brige nestaju, a ostaju samo radost i sloboda. Verujem da je važno sačuvati to dete u sebi što duže, jer upravo ta sloboda i nevinost hrane našu kreativnost i donose istinsku sreću. Publika i ja razmenjujemo energiju, i u toj povezanosti ja pronalazim smisao. I zato svesno biram muziku.
