Jelena Medić autorka je izložbe "Šta je nama naša borba dala", koja je postavljena juče na Muzičkom paviljonu, popularnom "Staklencu" u parku "Petar Kočić", a koju će zainteresovana publika i slučajni prolaznici moći da pogledaju do 26. marta.
Izložba je dio manifestacije "Život žena", a svečano otvaranje trebalo je da bude upriličeno sinoć. Riječ je o fotografijama velikog formata na kojima je model bila Gorica Bilak Moconja u trenucima njene borbe s opakom bolešću.
Po riječima Jelene Medić, fotografije govore o njenom doživljaju savremene žene. One bude emocije i, kako dodaje, pričaju priču o tome koliko su žene danas preuzele muške principe življenja, dok se u isto vrijeme unutar sebe bore sa svojim ženskim principima. To ženi, kako ističe, oduzima mnogo energije. Više o svemu govorila je u razgovoru za "Nezavisne".
NN: Koja je Vaša osnovna zamisao izložbe "Šta je nama naša borba dala"?
MEDIĆ: Već duže vreme propitujem ne samo pozitivne tekovine osmomartovske revolucije, nego i mogućnosti da je ona nama donela i neke negativne stvari. Naravno, ne svesno i ne namerno. Čini mi se da je žena, boreći se u stogodišnjoj borbi za svoja prava, pomalo preuzela muškog principa u sebi koji se nadalje počeo boriti sa njenim ženskim principom unutar nje same. Počela sam se propitivati da li zbog toga imamo sve više žena koje danas obolijevaju, a to su sve žene koje su spolja veoma snažne i koje su spremne i mogu da donesu nekakve promene. Moje pitanje meni je bilo da li je snažna žena ona koja ima snažne mišice i koja je naizgled snažna kao muškarac, ili je pak snažna žena ona koja ima mogućnost da prigrli svu svoju ranjivost, tek na taj način i sa mnogo saosećanja pokazujući svoju pravu snagu, postajući na pravi način snažna i zdrava.
NN: Da li ste se bavili Osmim martom i kroz kapitalističku vizuru?
MEDIĆ: Osmi mart je meni poslužio samo kao povod. Fotografije koje smo Gorica i ja napravili nisu uopšte pravljene da budu izlagane. One su pravljene za njenu ličnu upotrebu u trenutku kada je ona bila veoma ranjiva, kada je sve u njenom životu bilo neizvesno i nije bilo nikakve ideje o tome šta ćemo mi komunicirati tim fotografijama. One su zaista napravljene samo kao svedočanstvo njene transformacije. Međutim, u nekom mom kasnijem razmišljanju pomislila sam da bi one mogle biti vrlo snažno sredstvo razbuđivanja žena. Verujem da ova vrsta ideje pogađa feministkinje koje misle da je naša borba na prvom mestu, jer ona nama jeste zaista donela veoma mnogo mogućnosti. Između ostalog, ja sada nešto javno govorim i hvala svim ženama koje su nama omogućile da se danas školujemo i budemo ravnopravne pripadnice u društvu. Međutim, mislim da je važno osvestiti se da mi imamo tu ravnopravnost i da samo treba da je uzmemo i prigrlimo. Ove fotografije napravile su jednu vrstu veze između mog razmišljanja i mogućnosti da se to iskomunicira javno, a nisu pravljene namenski sa bilo kakvom vrstom ideologije.
NN: Bez obzira na ideologije, izložba je dio manifestacije "Život žena" i ona neminovno otvara pitanja o životu žena u prošlosti u odnosu na sadašnjost i životu žena u sadašnjosti u odnosu na život u budućnosti.
MEDIĆ: Tako je. Ono što bih ja želela da otvorim kao pitanje jeste da li mi možemo na neki način integrisati prava koja smo dobile sa našom ženskom prirodom, a da to ne šteti ni jednome ni drugome. Da li je moguće smanjiti pritisak na traženju prava, a više se okrenuti ka tome kakvi su naši osećaji, jer mi, kad tražimo neka svoja prava, mi njih tražimo zato što je naše dostojanstvo ugroženo. Ja bih rekla da je taj princip ono što je najbolje iz te revolucije, a što možemo uzeti, ne samo mi kao žene, nego i vi kao muškarci. U trenutku kada se osetimo da je naše dostojanstvo ugroženo, mi uradimo određene korake. Ono što ja mislim da je u ovom trenutku dobro konstatovati jeste da se jako veliki broj mladih i snažnih žena koje su bile uzori u društvu razbolijeva.
NN: Fokus izložbe je svakako na tome koliko naša trka za pravima, za novcem, za karijerama u isto vrijeme radi na štetu našeg zdravlja...
MEDIĆ: Moje pitanje je zašto je tolika količina bolesti u savremenom društvu i da li je to možda iz toga što mi zanemarujemo svoju prirodu i blokiramo svoje energetske potencijale, koji nadalje razbolevaju i naše telo. Da li mi možemo sada, kao što su žene nekada, obznaniti da je to tako i pitati sebe - da li možemo raditi drugačije i da li možemo posvetiti malo pažnje svojoj duši u odnosu na svoja prava i negovati se na jedan drugačiji način kako bismo izbegli dalju ekspanziju bolesti.
NN: Na izložbi su izložene fotografije velikog formata, kao i na Vašoj prethodnoj postavci "Buđenje". Koje su prednosti velikih formata?
MEDIĆ: Ja volim veliki format, mene veliki format fascinira. Ono što je karakteristično za sva ova moja izlaganja jeste komunikacija s javnim prostorom. Kao što je život u konstantnom stanju promene, tako su i izložbe u javnom prostoru u konstantnom stanju promene. U odnosu na to kako se svakodnevno menja neki milje u gradu, te fotografije imaju drugačiju komunikaciju s ljudima, sa vremenskim prilikama. Jednostavno imaju novi život na koji ja niti utičem, niti želim da utičem, a zapravo mi je veoma zanimljivo da posmatram kako one dalje žive bez mene. Naročito u ovom sadašnjem kontekstu, gde imamo refleksiju stakala na "Staklencu", ja mislim da fotografije mogu da dobiju zaista veoma mnogo novih dimenzija i vrlo sam radoznala i znatiželjna da vidim kako će se izložba dalje razvijati. To je ono što mene interesuje - kako okruženje može da doprinese novom viđenju onoga što smo nas dve u studiju uradile.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
