Prošlo je pedeset godina od spuštanja američkog svemirskog broda "Apolo 11" na Mjesec. Da li se slijetanje čovjeka na Zemljin satelit zaista dogodilo, i ako jeste, kako je uopšte izvedeno? O tome je u u emisiji "Na nišanu Miroslava Lazanskog" govorio dr Momčilo Milinović, član Akademije inženjerskih nauka i profesor na Katedri za naoružanje Mašinskog fakulteta u Beogradu.
Upitan da li je američki program "Apolo" bio prije svega politički motivisan, kako bi se dostigao Sovjetski Savez, koji je prvi lansirao satelit u svemir, kao i koliko je tu bilo čisto vojnih ambicija SAD, Milinović ističe da je, prema njegovom mišljenju, ta misija bila "apsolutna prekretnica savremene tehnologije, politike i čovekovog postojanja uopšte".
"Ja zaista očekujem da se u skoroj budućnosti slična prekretnica odigra ponovo. Podsećam vas, to je 1960. godina; u suštini, priča o misiji Apolo je priča o predsedniku Kenediju, koji je bio u potpunoj panici kada je video koliko su Sovjeti u tom trenutku u oblasti razvoja interkontinentalniih balističkih raketa napredovali, to jest koliko su odskočili u odnosu na SAD”, rekao je Milinović.
Amerika je u tom trenutku, dodaje Milinović, bila u fazi skromnog raketnog razvoja; projektili su se proizvodili pod velikim međunarodnim pritiskom, ali je postojala svijest da su, uprkos svom trudu, šanse da se dostigne stepen razvoja sovjetskih raketa veoma male. Ono što je uslijedilo – Gagarinov let u kosmos – potpuno je šokiralo Amerikance, kaže profesor Milinović.
"Sovjeti su pre toga slali samo pse u orbitu – ne jednog ili dva, nego čak devet komada! I Strjelka, Belka, i Lajka, i Čajka… U Beogradu su gotovo sve porodice u to vreme na kauču imale jastuke sa Lajkom! A onda su Rusi – PAF – odjednom gurnuli Gagarina u orbitu! Ma to je bio pravi podvig! A sve automtizovano! Bez ijednog jedinog kompjutera uspeli su da u to vreme organizuju jedan potpuno automtizovan orbitalni let!", kaže profesor Milinović.
Razni tvorci teorija zavjere, koji smatraju da sljietanja na Mjesec nije ni bilo, dodaje Milinović, ne miruju duže od pola vijeka – ali ih, između ostalog, demantuje ogroman broj slika koje su nastale tokom misije Apolo. Radi se o oko sto hiljada fotografija.
"'Apolo 11' u tom trenutku nosi zvaničnu oznaku AS-506... A Mesec, to su znali iz ranijih lansiranja, ima tzv. 'maskon' efekat – kako se vrtiš oko njega, on ima strašne varijacije gravitacije! Komandant modula za američki orbitalni let bio je Kolins; svima njima je, doduše, navodno Armstrong bio komandant, ali Kolins je bio prava faca, iskusan, potpukovnik…. Bio je tu i Oldrin, i on je imao svoju ulogu, veoma važnu: da obezbedi da Armstrong siđe na Mesec. NASA je odredila njega kao čoveka koji će napraviti 'mali veliki korak', ali mu je Oldrin rekao: kad ti ja kažem, tada ćeš izaći! Tako da je to bio onaj njihov 'mini trenutak' – op op op, ček ček, aha, hajd’mo sad napolje!"
Pored činjenice da je gravitacija na Mesecu drugačija nego na Zemlji, a da je temperatura, kako kaže, „najčešće oko nule”, Milinović je otkrio i brojne zanimljive detalje u vezi s tim, istorijskim boravkom američkih astronauta u kosmosu.
"Kada je trebalo da se vrate na Zemlju, posle ukupno 21 čas – a bili su napolju svega 1,5 do 2,5 sata – oni su ležali i odmarali i čekali da se vrate. Tokom izlazaka su obavili uzimanje uzoraka, postavljanje antena i seizmografa koji je merio njihove korake u lunarnom modulu. Hodali su usporeno, nisu imali dodatnu masu u vidu tegova, već samo vlastitu – ali ona je bila svega jedna šestina mase na Zemlji", naglašava profesor Milinović.
Po povratku na Zemlju svemirskom kapsulom, dodaje Milinović, američki astronati su, nakon medijske pompe, fotografisanja za medije i oduševljenja u svjetskoj javnosti, smjesta bili gurnuti u veoma strog karantin – vjerovatno, kako kaže, zbog straha da su na Zemlju donijeli nekakve "vanzemaljske viruse".
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.