BANJALUKA - Čedi Runiću iz Banjaluke penzija visi o koncu. Još 1991. godine osnovao je preduzeće koje je, zato što je mobilisan, ubrzo prestalo da radi. Nedavno je stekao uslove za starosnu penziju.
Ipak, iz Fonda PIO stiglo mu je obavještenje da trajno rješenje neće dobiti sve dok ne ugasi firmu. Pokrenuo je likvidacioni postupak u Privrednom sudu, ali tu je sve stalo. Za likvidaciju mora da plati 1.500 maraka. Taj novac nema pa strahuje da će ostati bez jedinog primanja.
"Sad stojim i čekam kad će mi ukinuti i ovo privremeno rješenje za penziju. Pa da onda nemam ništa. Kad već nema ništa, nek' nema ništa. Pa nek' se država sa tim ponosi. Ne znam šta će se desiti. Jedino ako dođu u kuću plijeniti stvari", rekao je Runić.
Pokušao je da se žali Privrednom sudu, dostavio svu dokumentaciju i rekao da para nema. Smatra da je, kao borac, platio dug državi. Preduzeće nema nikakvih dugovanja, račun je godinama ugašen. Ne razumije zašto mu sud traži toliki novac. Žalba je odbačena, a sud je ponovo naložio plaćanje takse.
Žalbeni navodi da sa firmom nije radio od početka rata i da nije u mogućnosti da plati iznos od 1.500 KM nisu od uticaja na pobijanu odluku, jer je prvostepeni sud utvrdio da su ispunjeni uslovi da se prijedlog predlagača odbaci.
Procjenjuje se da u Srpskoj ima na desetine preduzeća koja nisu ugašena još od rata. Ljudi na njih uglavnom i zaborave, sve dok ne shvate da ne mogu u penziju.
Čedo Runić kaže da može u zatvor da odleži kaznu to bi uradio, samo da sačuva tristotinak maraka penzije. Pošto to nije moguće - ostalo je samo jedno.
"Pošto mi je 66 godina, predložio sam sudu da sačekaju da umrem, pa da onda izvrše likvidaciju po sili zakona", rekao je Runić.
Taksa od 1.500 maraka je za oglašavanje u Službenom glasniku, zakazivanje ročišta za uslove o otvaranju postupka i za naknadu likvidacionog upravnika. Pravnici kažu da je to zakonska obaveza i da je procedura ista za sve - moraju da je plate i oni koji su godinama poslovali, ali i oni koji praktično nisu ni počeli da rade.
(NN/ATV)