U vremenu kada su mediji sve češće taoci algoritama, klikova i brzih sadržaja, rijetki su oni koji biraju teži, ali iskreniji put - onaj bez kompromisa. Svjedoci smo vremena i da se u većini medija rubrika kulture potpuno ugasila, a mediji bez impresuma niču kao gljive poslije kiše.
Galeb Nikačević, nekadašnje TV lice, urednik i autor, danas je prepoznatljivo ime iza "Agelast" podcasta - formata koji je iz hobija prerastao u jedan od najuticajnijih medijskih prostora u regionu. Sa hiljadama minuta iskrenih razgovora, "Agelast" gradi zajednicu zasnovanu na povjerenju, znanju i radoznalosti.
U kinu "Meeting Point" u Sarajevu, u subotu, 26. jula, s početkom u 20 časova, publika će imati priliku da uživa u jedinstvenom formatu live podcasta u izvedbi upravo Galeba Nikačevića i "Agelast" tima. U kombinaciji druženja, podcasta i masterclassa, tim će sa prisutnima podijeliti svoja iskustva - od studijskih snimanja do rada na terenu, od podcasta do dokumentarizma i sessiona.
U razgovoru za "Nezavisne" pred gostovanje u Sarajevu, Nikačević otvoreno govori o krizi medija, izazovima nezavisnog podcasta na Balkanu i ulozi publike u oblikovanju javnog prostora. Njegove riječi nisu samo komentar na stanje stvari, već i poziv da razmislimo o sopstvenom mjestu u svijetu u kojem (ne)svjesno biramo šta slušamo i čitamo.
NN: U najavi događaja u kinu "Meeting Point" ističete "potragu" kao centralni motiv - danas, nakon više od pet godina "Agelasta" da li ste na putu da dokučite to za čim ste tragali ili još uvijek samo bježite od besmisla?
NIKAČEVIĆ: Potraga se nikada ne završava. To je njena lepota i njeno prokletstvo. A taj opis na stranici ću morati da promenim. Mnoge stvari su se promenile od trenutka kada je to napisano, vreme je za neki update. Vreme kada smo počeli rad na podcastu je sada toliko daleko da stičem utisak kao da govorimo o prethodnom životu ili čak životima. 2019. godina je godina pre kovida, vreme kada je rođena naša ćerkica, a ona sada kreće u prvi razred.
NN: Bili ste MTV lice, pisali ste za VICE, vodili ste portale - šta je bilo presudno da napustite sigurnu poziciju urednika jednog velikog portala i odlučite se za, u početku, neizvjesnu Agelast priču?
NIKAČEVIĆ: Presudno je bilo stalno svedočenje dramatičnim promenama u medijskom ekosistemu koje su dovele do situacije koju imamo sada. I to nije lokalna stvar. Mediji se nalaze u velikoj krizi, jer su dozvolili sebi kompromise koje nikada nisu smeli sebi da dozvole. Obrazovanje, nauka, kultura uopšte i celokupne društvene paradigm se nalaze sad na toj istoj raskrsnici na kojoj su mediji bili negde u periodu između 2010. i 2012. godine. Razvojem AI industrije, posebno, važno je posmatrati slučaj medija i šta se njima desilo da bi ostale sfere društva izbegle istu ili sličnu katastrofu, a na koji način će mediji uspeti da se izvuku i da li će to uopšte moći da urade, veliko je pitanje.
NN: Koliko je teško voditi nezavisan podcast na Balkanu, gdje su mediji često pod uticajem politike, korporacija ili klanova?
NIKAČEVIĆ: To je dobro pitanje i u direktnoj je vezi sa onime što sam pomenuo malopre. Kratak odgovor je da je mnogo teško, a duži odgovor bi iziskivao nešto dužu priču o modelima finansiranja da bi se zaista utvrdilo šta znači biti nezavistan i razumeti algoritamske modele, AI modele, kao i urušavanje poverenja u nauku, naučne istine, ali i nedostatak regulacije online platformi i nepostojanja odgovornosti za poslovne modele koji stoje na čelu svega toga. Svi mi znamo vrlo dobro šta je potrebno da bi to što radimo bilo popularno, bilo gledano. Pitanje je vašeg (našeg), unutrašnjeg kompasa da li smo spremni na tu vrstu kompromisa i ako jesmo u kojoj meri smo spremni na njih. Tražiti balans između onoga što vam gugl preporučuje i onoga što zapravo želite da radite, tu leži problem - gde je ta granica i da li ona uopšte postoji. Najteže je vratiti izgubljeno poverenje, kako u životu, tako i u medijima. Ono je ključ.
NN: Kako su izgledali prvi dani Agelasta? Šta vas je motivisalo da nastavite u trenucima kada je vjerovatno bilo pitanje - ima li sve ovo smisla, da li je bilo takvih trenutaka?
NIKAČEVIĆ: Voleo bih da na to pitanje imam neki jednostavan odgovor ili neku priču koju bismo mogli da nazovemo, kako Ameri kažu, hero’s journey, ali istina je da je nemam i da ne znam. Oduvek sam, valjda, bio takav. U redakcijama sam uvek išao uz dlaku i isterivao nekakvu svoju pravdu. Nisam tome umeo da dam ime, ali danas mi je jasno da sam, verovatno intuitivno, razumeo da su stvari duboko pogrešne u samom sistemu. Kako vreme odmiče, to svima postaje savršeno jasno. Rekao bih da je kombinacija tog osećanja i ljubavi prema onome što radimo. Nismo mi očekivali neku ludu popularnost od svega ovoga i počelo je više kao hobi, nešto što sam radio za svoju dušu u slobodno vreme, bežeći, kako smo na početku to rekli, od besmisla.
NN: Sa više od dva miliona pratilaca na YouTube-u, osjećate li pritisak da stalno "isporučujete" sadržaj, i kako se borite sa tim pritiskom?
NIKAČEVIĆ: Nemamo više od dva miliona pratilaca - kamo lepe sreće da imamo! - već, u zavisnosti od sezonaliteta, imamo između milion, milion i po, do tri miliona jedinstvenih posetilaca/slušalaca mesečno, kako kažu ujedinjeni jutjub analitika i zbirno ostale audio platforme. A pritisak takozvanog isporučivanja sadržaja ne postoji. Postoji pritisak da se on napravi, to svakako i danak tome plaćamo iz dana u dan i zaista je teško održavati tempo koji internet zahteva od vas. Još uvek je velika disproporcija između onoga što su mogućnosti i očekivanja i uvek smo nekako u cipelama koje su nam za broj manje. Nemamo dovoljno ljudi, nemamo dovoljno sredstava, nemamo dovoljno vremena. Ali ako uzmemo u obzir ukupnu sliku u medijima, nama je super. A što se tiče pratilaca, njih kroz sve platforme zajedno imamo oko pola miliona, ali to nisu toliko realne brojke, jer je naša publika u proseku nešto starija od prosečne YouTube publike ili publike na mrežama i oni nemaju običaj, niti naviku, da zapraćuju, da se "sabskrajbuju", i slično. Sa time malo mučimo muku, ali opet, ne žalimo se, samo se često ponavljamo u epizodama. Ali šta ćeš, tako je kako je.
NN: Koji su vam najdraži momenti iz Agelasta, oni koji su vam ostali kao lično važne tačke?
NIKAČEVIĆ: Ne bih umeo da nabrojim najdraže momente. Mislim da je to nemoguće, ali najdraži trenuci su mi oni iz kojih izađem sa znanjem koje nisam posedovao pre toga. Najlepša stvar na svetu je kada naučim nešto novo. Ne znam kako to zvuči ljudima, ali celoga života sam imao tu neku radoznalost i potrebu da kopam informacije o svemu na ovome svetu. Ne postoji oblast koja me ne zanima, samo oblasti za koje još uvek nisam čuo i ne znam da postoje. Ovo što radimo sa podcastom je nešto što sam ja radio oduvek, samo smo sada počeli to da snimamo i da kačimo na internet.
NN: Šta je danas presudno za dobar podcast, te da li je taj format na Balkanu dobio zamah kakav je trebao da ima?
NIKAČEVIĆ: Nije ni izbliza, ali se kreće u dobrom smeru. Nedostaje nam razvijena kulutra slušanja. Neophodno nam je da se razvije kultura audio platformi u odnosu na jutjub, neophodno je da se razviju industrijski standardi, jasni poslovni modeli novog medija, a ne plastično kopiranje modela iz tradicionalnih medija i očekivanje drugačijih rezultata. Mora više ljudi iz različitih industrija da se uključi u ove procese, a posebno nam je potreban skok u kvalitetu sadržaja. Podcasti su apsolutni prostor slobode i kao takav su mač sa dve oštrice. Baš kao što možete da nađete neke genijalne ljude u ovom svetu, jednako tako su podkasti odigrali veliku ulogu u urušavanju kvaliteta javnog prostora. A za dobar podcast su presudni neposrednost, istrajnost i iskrena radoznalost.
NN: Može li podcast u regionu imati realan uticaj na društvo ili ipak ostaje "nišni" medij?
NIKAČEVIĆ: Iskreno, mislim da može. Ali ne ako su u tome usamljeni. Onda to nema nikakvog smisla. Zapravo, mislim da mediji i obrazovanje moraju da rade zajedno. Da idu ruku pod ruku. Onda postoji šansa. U suprotnom imamo posla sa neobrazovanim i neinformisanim društvom. Tu nema pomoći.
NN: Šta vam Sarajevo lično znači i da li imate posebna očekivanja od sarajevske publike?
NIKAČEVIĆ: Sarajevo je neodvojivi deo naših identiteta. Ja sam rođen u zemlji koje više nema, odrastao sam doživljavajući sve republike bivše nam države kao svoju domovinu i to nam niko ne može uzeti. Dolazak u Sarajevo, Zagreb, Skoplje ili Beograd je za mene kao povratak kući. Svi to znamo kada se sretnemo sa "našima" u nekoj daljini. Kada delimo sreću i muku na maternjem jeziku, ali to nekako zaboravljamo kada se vratimo ovde. Sećam se koliko mi se dopao jedan mali gest koji sam primetio kada sam prvi put došao u Ameriku i to sam video samo kod njih i nigde više: sleteli smo na O’Hare, u Čikago i dok smo stajali u redu za pasoše, američki granični policajci su, svaki put kada vide pasoš SAD-a, njihovim vlasnicima govorili "Welcome home". Mala stvar, rutinska, ali vrlo snažna. Na jedan simboličan način, svaki put kada kročimo u Sarajevo, kada se iz tunela spustimo do čaršije, kao da nam taj grad poručuje - dobrodošli nazad.
NN: Vaši podcasti traju po nekoliko sati, obično su to teme za koje treba ozbiljna priprema. Lično sam se uhvatila da slušam podcast o šišmišima koji mi nisu nikakva dodirna tačka u životu, ali vi to radite drugačije. Kakva to priprema stoji iza jednog podcasta, koliko dugo ona traje i šta je sve potrebno s vaše strane da bi na kraju dobili produkt koji mi gledamo i slušamo?
NIKAČEVIĆ: Priprema postoji, da. Nekada je ozbiljnija, nekada manje, ali poenta je u tome da te zaista zanima to što slušaš, a tu je i činjenica da ne postoji dosadna tema, ne znam ko nas je naučio tome i kada, ali to je velika zabluda.
Evo, na primer, samo zamisli, koliko često se u životu nađeš u društvu nekoga koga iskreno zanima šta imaš da kažeš, nekoga ko te pažljivo sluša, upija sve što izgovoriš i trudi se da nauči što je moguće više. Takvi trenuci su postali zaista retki. U vreme najsnažnijih alata komunikacije koje je civilizacija ikada videla, mi smo potpuno prestali da slušamo jedni druge. To je prvo, a onda dodaj na to i sledeću stvar - kada si poslednji put imala takvo iskustvo, da je trajalo dva-tri sata i da niko nije pogledao u mobilni telefon. Mislim da su to te neke nevidljive stvari koje čine razliku.
NN: Šta bi poručili nekom ko sada pokreće podcast?
NIKAČEVIĆ: Podcast je spora stvar. Poverenje publike dolazi samo vremenom, prečica nema. Tajne nema - tajna je u radu.