U Njujorku je počela 62. sednica Generalne skupštine Ujedinjenih nacija svetske organizacije osnovane na zgarištu Drugog svetskog rata, koja danas broji 192 države članice i koja je ipak igrala pozitivnu ulogu u čuvanju globalnog mira.
Tokom njenog postojanja bilo je niz lokalnih i regionalnih ratova, revolucionarnih promena i novih globalnih problema. Ali uvek, uprkos kritikama njezine birokratije, svakog septembra palata na njujorškom East Riveru bila je mesto okupljanja lidera zemalja članica. Tamo su dolazili različiti diktatori i velike demokrate, lideri malih i velikih zemalja sretali su se na njenim hodnicima i salonima. I tako 62 godine.
Uprkos tome da se radi o organizaciji ravnopravnih država članica, postoji i ekskluzivni klub zemalja koje su ravnopravnije od ostalih i bez njihove saglasnosti nije praktički moguće usvojiti nijednu odluku o problemima savremenog sveta. SAD, Rusija, Kina, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo imaju snagom veta i najveću odgovornost. Zato je jedna od 160 tačaka ovogodišnje Generalne skupštine i reforma Saveta bezbednosti. Pravo stalnog člana, sa pravom veta traže i Evropska unija i Nemačka i Japan... Da li će to doprineti većoj efikasnosti Svetske organizacije tema je i stručnih i političkih rasprava. A, jedno je potpuno jasno i korisno. Baš u takve vrste rasprava stvaraju se aksiomi međunarodnog prava, koji određuju pravila ponašanja pojedinih država u međunarodnoj zajednici. Naravno da je to obavezujuće za sve, uprkos praksi kada se snagom moći, a ne argumenata, nameću rešenja koja nisu u skladu s proklamovanim pravilima. Ovo pokazuju i druge tačke obimne agende ovogodišnjeg zasedanja - od pitanja tragedije sudanske pokrajine Darfur do nerešenog kosovskog čvora i iranske nuklearne pretnje.
Baš ova je u liku kontroverznog iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada postala medijska zvezda ovogodišnjeg okupljanja predsednika, premijera, ministara i drugih uglednika međunarodne zajednice.
Ljuti protivnik njega i njegovog režima - SAD, čak su, verovatno tako dokazujući demokratsku dušu Amerike, omogućile njegov nastup pred akademskom publikom jednog od najelitnijih univerziteta - njujorške Kolumbije. Tamo je iranski predsednik odigrao ulogu i ponovo potvrdio da čovek koji je sposoban da kaže: U Iranu nemamo homoseksualaca! može u isto vreme da negira i postojanje nuklearnih bombi. Prema podacima Amnesti internešnela, u Iranu su prošle godine osudili i pogubili 200 osoba, među kojima veliki broj homoseksualaca. Za iranskog lidera ni holokaust se nije desio, a ne priznaje ni jevrejske države.
U savremenom svetu mogući su različiti unutrašnji politički sistemi. Više ili manje demokratski, više ili manje autokratski. Zapravo se sve toleriše, kao unutrašnje pitanje jedne zemlje. I javno se ni bilateralna ni multilateralna diplomatija ne usuđuje mešati u unutrašnje poslove suverene države. Sudski procesi unutrašnja su stvar suverene zemlje, vlada može menjati pravila igre unutar zemlje, može se odlučiti za takav ili onakav projekt za koji smatra da je u korist zemlje, može smenjivati ambasadore bez obrazloženja, može, ali i ne mora tražiti opšti konsenzus među svojim građanima. To je njeno pravo. I međunarodna zajednica se ne meša. A to ne znači da ne prati, analizira, izveštava.
U salonima i hodnicima palate na njujorškoj Istočnoj reci predsednik Irana bio je više ili manje usamljen, jer mu svet ne veruje. Ako se uz pretpostavku da zaista ima atomsko oružje pomenu i rakete dometa 1.500 kilometara, koje su pokazali na nedavnoj paradi na godišnjicu islamske revolucije, onda je briga opravdana. Susreti s njim na takve vrste skupovima ne mogu biti ni privatni, a ni zvanični-bilateralni. Pre svega ako se s njime susreću, dugo razgovaraju i zahvaljuju za pomoć najviši predstavnici zemalja koje su na pragu Evropske unije i saveza NATO. Koliko novih radnih mesta je proizašlo iz iranskih investicija u BiH, ili koliko iranskih turista je bilo ovog leta na Jadranu? Svet prati, gleda i začuđen je.
Iran je bogata zemlja sa velikom kulturnom baštinom, velikim ljudskim potencijalima i prirodnim bogatstvima. Bez sumnje, zaslužuje ugledno mesto u savremenom svetu. Njeni građani zaslužuju punu slobodu bez pretnji vlastitog režima i posledično međunarodne zajednice, koja, naravno, prati, analizira, izveštava. A na kraju preduzima i odbrambene mere.