Spremao sam se da napišem poslednju kolumnu pre nego što odem opet ispod planine Psiloritis na mističnom grčkom ostrvu Krit, kada dođe vest o odlasku prijatelja, zapravo čoveka moje generacije, jednog od onih koje kao da znam čitav život. Kao da smo proveli zajedničke dane, popili zajedno prvo pivo i krijući se popušili prvu drinu ili moravu bez filtera. Nema smisla pisati o nepravednosti života ili o sudbini ili tajnama božjih planova. On je neminovno otišao, a mi smo još ovdje. Sa svakim prijateljem koji ide i nas je sve manje. I kada pričamo o njima i vremenu provedenom s njima u stvari pričamo o sebi.
Pre nedelju dana bili smo zajedno u Zenici na ručku. Uz graševinu smo pričali o našim sarajevskim danima, pričali o studentskim danima, o njegovom prvom radu kao đaka preko leta u Trbovljama, o njegovoj Cazinskoj Krajini i njihovim ljudima. "'Ajde Ahmete, dođi u Sloveniju, idemo u Trbovlje da se podsetiš na ono leto kada si tražeći smisao otišao da vidiš kako to izgleda u Sloveniji", rekao sam mu. "Ići ću", odgovorio si mi. Onda smo zvali zajedničke prijatelje koje duže nismo čuli i bili smo radosni. Evo, čuli smo se prekjuče telefonom da se do kraja meseca nađemo u Sarajevu. Gde ćemo? Kod Kibe ili u Vinoteku? Ma 'ajde, dogovorićemo se.
Kada smo se prvi put sreli, Ahmet Hadžipašić, predsednik Vlade Federacije BiH, bio je u politici. A u duši ipak radnik, stručnjak, Krajišnik moje generacije, kojeg možda, da nije bilo "vunenih" vremena devedesetih, ne bih nikada sreo. A vreme nam je promenilo i naše planove i naše živote. Doživeli smo što nikada nismo ni u snovima mogli da vidimo. I tako smo se sreli i on nije bio stranac za mene, a ja nisam bio stranac za njega. Mnoge probleme pokušavali smo rešavati uz sve pritiske, neiskrenosti i balvane, a on je bio optimista. Verovao je u mogućnost povratka poverenja u Bosnu i Hercegovinu i u pomirenje. Ne bavimo se jučerašnjim danom, pokušajmo da bude sutra bolje, govorio je.
I bio je u pravu. Bavljenje prošlošću još više nas vuče u bezdan. A u stvari svaki od nas ima samo jedan život. Prijatelj Ahmet imao je život od 1952. godine, koji je neminovno završio ovog jula. A ipak se bavimo prošlošču, uspomenama o decenijama druge polovine prošlog veka kada smo hodali sličnim putevima, imali slične nade, radosti i uverenja i o dobru i o zlu, i pre svega beskrajnu, danas bismo rekli malo naivnu otvorenost za svakog. Ni tamna vremena nisu nam ubila veru u dobro i pravdu.
Gledam i slušam danas mnoge iz naše generacije iz pedeset i neke, koji kreiraju političku sliku Bosne i Hercegovine, a i regiona, koji su došli na scenu zapravo novim istorijskim prilikama. Da ih nije bilo radili bi sasvim druge poslove i živeli više ili manje jednostavan život. Mogli bi se danas setiti svoje mladosti za stolom u Banjaluci ili za sofrom u Sarajevu. Ahmet Hadžipašić je ovo činio jer je bio dobar čovek, širokog osmeha i beskrajne vere u dialog.
Hteo sam da pišem o beogradskoj kafani "Luda kuća". O hapšenju Radovana Karadžića, koje otvara više pitanja nego što nudi odgovora. O ovom julskom medijskom spektaklu koje je, na primer, stavilo u drugi plan svetsku turneju američkog predsedničkog kandidata demokrata Baraka Obame. Planirano ili ne? O činu koji se morao dogoditi i zbog žrtava i zbog istine. Pune i neprikosnovene. Globalne. Bez politizacija.
Nećemo više pričati o tome, prijatelju Ahmete. Kada opet sednemo zajedno i Josip i Stanimir i Azra i drugi naši zajednički prijatelji naravno da ćemo govoriti o tebi. I o našoj zajedničkoj veri da prijateljstvo ne poznaje ni nacije, ni boje, ni interese, ni granice, a da je politika samo poluga da bismo se mogli dogovoriti bez mrkvi i bez batina. Ovako, generacijski otvoreno, iskreno.