Da li je "Telekom RS" trebalo prodati ili ne, možemo sada samo pričati tek priče radi. Oni koji su bili protiv kao argumente za svoj žestok stav navode da nije tačno da se mora prodati, da država treba da ima od čega da živi, da je trebalo radnicima podeliti deonice...
Njima postavljam pitanje po kojoj je to ekonomskoj logici da država treba da se hrani svojim preduzećima? Što uspešnija firma, to veći porez državi, znači veći budžet i bolje rešavanje potreba građana, bez obzira ko je vlasnik firme. Kupac `Telekoma` neće poneti `Telekom` u džepu i odneti ko zna gde. Ostaje tu, radiće i plaćaće porez. Dalje, sećamo li se kako je uvedena mobilna telefonija, te da su svima oči gladne postale tek kada je to postala zlatna koka, pa i onima koji su se zapošljavali na radnim mestima ponekad nejasnih naziva!
Nasuprot tome, vatreni zagovornici prodaje kažu da država nikada nije dobar vlasnik, da je privatno uvek bolje od državnog, a da će nam od para dobijenih prodajom Mile svima zlatnom kašičicom med direktno stavljati na jezik. Kažu obećao. Njih pitam kako je to `Telekom` postao tako dobra udavača, a državna firma? I kako to da državnu firmu kupuje većinski državna firma našeg suseda? Ima li to veze, možda, i sa tržištem, načinom upravljanja? Ali se onda uplašim da nije Mile zaista spremio teglice i kašičice, pa malo i vode da nam ta jednokratna zaslada klizne slađe niz grlo. Premijer reče, a nakon direktnog TV prenosa, da će pare biti uložene u projekte. Odlično, ali kakve?
Jednostavnim rečnikom rečeno, pare od `Telekoma` su nam potrebne da obezbedimo i razvoj, i smanjenje ogromnog pritiska unutrašnjeg duga i reformisanje socijalnog sektora, i... Potrebe ogromne, a para nikad dosta. Ova za nas ogromna cifra je šansa (uvek istorijska, naravno) da se postave osnove za razvoj i stvaranje Njenog Veličanstva Nove Vrednosti. Samo nova vrednost, nov proizvod i pomoć onima koji će zaposliti više, proizvesti više i platiti poreza više garancija su da ćemo i sutra imati meda. Dakle, pare uložiti u košnice i pčele, pa će meda biti svima!
Jedan deo ove impozantne cifre mora ići na rešavanje pitanja unutrašnjeg duga. Taj balast se mora smanjiti kako ne bismo stenjali i mi i svi naši potomci pod teretom sve većih obaveza i kako nam taj dug ne bio pojeo u startu stvaranje nove vrednosti. Devizne štediše moraju steći ponovo sigurnost u svoje institucije (i državne i finansijske), a iz štednje se finansiraju nove investicije. Takođe, neizvršene sudske presude samo se gomilaju, a s njima i zatezna kamata na dug. Jasno je da ni firma koja je opterećena dugovima ne može odvojiti sredstva za razvoj, a kamoli država u koju su uprte sve oči.
Deo para, naravno, treba usmeriti na reformu socijalnog sektora i rasterećenje privrede. Nažalost, propuštena je šansa da se ove godine ta pitanja počnu rešavati iz prihoda od poreza na dodatu vrednost (izbori, izbori!), ali, evo, nove prilike da se krene u reformu PIO, a privredi smanje obaveze po osnovu doprinosa. Nova vlast ima četiri godine ispred sebe, što je dovoljno dug period da se postave dobri temelji i okviri.
Jedna Švedska ili Norveška mogu sebi dozvoliti visok nivo socijalne zaštite koju obezbeđuje država, ali Norveška je na četvrtom mestu u svetu kada je u pitanju iznos BDP po glavi stanovnika, a Švedska na desetom! Da bismo imali sitog i zadovoljnog penzionera, sistem se mora menjati iz osnova i to prvo reformom postojećeg, pa nadogradnjom ostalih stubova penzijskog osiguranja, uz sve prateće reforme: osiguranja, socijalne zaštite, itd. Ali, u to se ne može ući bez para koje će garantovati isplate u prelaznom periodu, kao i bez obezbeđenja uslova da se poveća broj onih koji će plaćati optimalan iznos obaveza ovako slabe privrede. Ako privredni subjekti moraju platiti porez na dodatu vrednost do desetog u mesecu, kao i poreze i doprinose, šta im ostaje za redovno poslovanje i nove investicije u razvoj?!
To nas vraća na pitanje bruto društvenog proizvoda (BDP) po glavi stanovnika, kao osnovnog pokazatelja standarda. Pojednostavljeno, to je zbir ukupne ekonomske aktivnosti, odnosno ukupnog domaćeg proizvoda, podeljen brojem stanovnika. Veći domaći proizvod, veći standard. Da bismo došli do većeg domaćeg proizvoda, potrebno je, na prvom mestu, uložiti u istraživanje i razvoj, jer nove tehnologije u skladu sa zahtevom tržišta daju novu i dodatu vrednost. Molim Vas, premijeru, više para nauci, odnosno istraživačkom radu i saradnji nauke, privrede i vlade.
Nadalje, velike se mogućnosti otvaraju ako se pod jednakim uslovima udruže pare sa nekim jačim finansijskim institucijama i privredom u banku koja će biti u stanju da kreditno prati dugoročne projekte kao što je infrastruktura ili stvaranje novog proizvoda izvozno orijentisanog. (Sećam se finih razgovora sa gospodinom č