I danas se, kao i nekada, leti uglavnom ''ide na more''. Samo što se nekada išlo na Jadran, a danas se ide u Grčku, Tursku, Egipat... Oni koji su nekada išli na Jadran posećivali su uglavnom njegov hrvatski deo, od Cavtata i Dubrovnika do Istre, dok je manjina letovala u Crnoj Gori. I ja sam bio deo te većine sve do pre 25 godina, kada sam upoznao svoju ženu čija porodica ima kuću u Tivtu.
Od tada gotovo svake godine i ja odlazim u ovaj ''primorski raj'', u kojem je turistička ponuda nikakva, a usluga tradicionalno katastrofalna, u kojem doskoro leti uglavnom nije bilo vode, u kojem su postojale dve telefonske govornice i jedna pekara. U kojem je javni prevoz bio očajan, tako da je bez auta bilo teško stići i do dvadesetak kilometara udaljene Budve, a kamoli do nekog drugog dela Boke ili neke udaljene plaže... Ali smo tada umesto vode, telefona, ljubaznih konobara i prodavačica, prevoza, pekara... imali bajke. O regionalnom vodovodu, koji će vodom iz Skadarskog jezera snabdevati celo Crnogorsko primorje, o novom kolektoru koji će kanalizaciju iz Bokokotorskog zaliva izvesti na otvoreno more...
U međuvremenu se malo toga promenilo, a ja i ove godine idem u Tivat i to opet zbog bajke. Ovaj put bajke o bogatim Rusima, koji kupuju kuće i zemlju na Crnogorskom primorju ne pitajući za cenu. Pošto takvi, kao i prinčevi na belom konju i priceze, postoje samo u bajkama, još se nije pojavio nijedan koji bi kupio i našu kuću. Što nas uopšte nije obeshrabrilo, jer se u međuvremenu, umesto bajke o Rusima, pojavila nova o Amerikancima. Odnosno o Amerikancu, ali milijarderu, koji je kupio propali remontni zavod ''Arsenal'' s idejom da od njega napravi luksuznu marinu, a od Tivta - Las Vegas. Čim se to desi, sav svetski džet-set će pohrliti u Boku i logično poželeti da u Tivtu ima kuću. A, tada u Boki neće biti mesta za sirotane poput nas. Ali, pošto ni ove godine u Tivtu neće biti Rusa i ostalih milijardera, moraću opet da odem ja!
Kako idem? Avionom? Naravno da ne, jer nisam lud da to ''zadovljstvo'' za sebe i porodicu platim 800 eura, kada kolima možemo otići i vratiti se za 60! OK, znači idemo autoputem? Da, čim bude gotov. Ali, pošto je i on još bajka, ja ću opet ići preko Višegrada i Trebinja, jer mi se odavno smučilo i dvanaestočasovno putovanje preko Zlatibora, Prijepolja, Bijelog polja, Podgorice i Cetinja i oni koji sve vreme pokušavaju da obiđu nepregledne kolone automobila i kamiona, bez obzira na to da li su na mostovima, u krivinama ili tunelima!
Kako je sve više onih kojima se kao i meni smučio ovaj put od Beograda do Crnogorskog primorja, kao i onih kojima se zbog puta više ne mili ni sama Crna Gora, preduzimljivi crnogorski turizmolozi, odnosno bajkopisci, su ponovo u nedostatku puta podgrejali bajku o njegovoj izgradnji. Zato je pre dva meseca crnogorski premijer lično boravio u Londonu na konferenciji Evropske banke za razvoj i rekonstrukciju nebili nekako namakao te tričave dve milijarde eura, koje su potrebne za izgradnju 170 kilometara autoputa od Boljara (granica sa Srbijom) do Bara. I čim se nađu pare - biće puta? Pa, ne baš. Čak i kada se pronađu pare, put će biti napravljen 2027. godine. Ne, nije u pitanju nikakva greška, biće napravljen za nešto manje od 20 godina. Baš lepo, ali ne znam ko će tada njime putovati. Turisti iz Srbije, kojima tada neće trebati vize za putovanja u prave turističke destinacije? U kojima ima i puteva, i vode, i struje, i akva parkova, i tuševa na plaži, i ljubaznih domaćina... Ne znam za ostale, ali sumnjam da ću čak i ja, koji sam, silom prilika, godinama veran Crnogorskom primorju, 2027. godine kretati put njega. Tada ću, naime, imati 66 godina i ne verujem da ću voziti čak i Beogradom, a kamoli do mora. Bez obzira na to što će ta vožnja trajati mnogo kraće nego danas. Ali sam siguran da će oni koji budu krenuli put Bara novim autoputem, stigavši u njega, sa divljenjem konstatovati da su iz Beograda krenuli pre četiri sata. Jer će se relacija od Beograda do Bara, brzinom od 690 kilometara na čas, prevaljivati za to vreme. Kako će to biti divno. Ali, problem će nastati ako razdragani turista ne bude želeo da letuje u Baru, već u Herceg Novom. Zašto? Zato što će mu od Bara do Budve u sezoni kolima trebati recimo dva sata, pa onda još pola sata do Tivta, pa još dva sata trajektom od Lepetana do Kamenara, koji su doduše udaljeni samo trista-četiristo metara, ali ih još ne povezuje obećani most iz bajke, i na kraju, još pola sata do Herceg Novog! Tako se može desiti da se i za dvadeset godina od Bara do Herceg Novog putuje duže nego od Beograda do Bara! Ako Crnogorci ne naprave i most između Kamenara i Lepetana, u bajci ili na javi!
Ali, da bi turista iz Beograda stigao do Bara modernim autoputem i srpski bajkopisci moraju da daju svoj doprinos. Oni moraju da naprave onaj deo puta od Beograda preko Požege do tih famoznih Boljara. Ako Crnogorci mogu da naprave autoput od Boljara do Bara, i srpski bajkopisci mogu da naprave svoj deo od Beograda do granice, a usput završe i delove koridora 10, odnosno izgrade autoput od Subotice do Novog Sada, obilaznicu oko Beograda, autoput od Niša do Dimitrovgrada i od Leskovca do makedonske granice. I to ne za dvadeset, već za DVE GODINE! Jer to tvrdi novi srpski ministar nadležan za te stvari. Kao što vidite, i nad bajkom ima bajka. A, sve to će uraditi oni koji šezdeset godina nisu mogli da naprave sedamdesetak kilometara autoputa od Beograda do Novog Sada, pravog i ravnog sa jednim jedinim mostom. Isti oni koji prave mostove preko Save i Dunava, metro i železničku stanicu u Beogradu i aerodrom na Ponikvama! Naravno, u bajkama.
Za razliku od njih, jedino je drug Tito nešto napravio u zbilji i na javi. Odnosno gotovo sve što imamo. A, mi nakon njegove smrti to nismo mogli ni da održavamo, a kamoli nešto napravimo sami! Izuzimajući Hrvate i Slovence, koji su napravili neke autoputeve, niko nije napravio nijednu novu fabriku, železaru, aerodrom, železničku stanicu, luku, hidroelektranu, prugu... Niko, pa ni Srbija, koja je prethodne četiri godine imala čak i posebno Ministarstvo za kapitalne investicije u kojem su bila spojena tri ministarstva, jer je političkom i graditeljskom ''gigantu'' - Velji Iliću, jedno očigledno bilo malo. Četiri godine je Velja neumorno ''radio i gradio'', a kada je odlazio, ispostavilo se da je najkapitalniji, ili bolje reći jedini ''kapitalni objekat'' koji je napravio, bio javni klozet na jednoj železničkoj stanici u provinciji. Koji je, kako i dolikuje takvim objektima, svečano otvorio direktor Javnog preduzeća ''Železnice Srbije'', a ''nacionalna televizija'' o svemu tome napravila prilog i prikazala ga u udarnom TV Dnevniku! Koji je godinama unazad bio poznat po tome što su se u njemu pričale najlepše bajke!