Odgovornost javne reči je neizmerljiva. Ona i rađa, a i ubija.
Ona ranjava, a i leči. Javna reč koja je alat novinarstva svakodnevno je podložna pritiscima, pokušajima da se javno izrečene reči nađu u službi pojedinačnog ili grupnog interesa. Za takav uticaj pojedinci i grupe koriste hiljadu i jedan način da stave stvaraoce poštenog informisanja javnosti u svoju službu. Ako uspiju to je još jedna smrt novinarstva, ako ne jeste ovo pobeda profesije koja služi čitoacu, slušaocu, gledaocu.
Novinarstvo u rukama beskrupulozne politike koja ne dozvoljava da se neko suprotstavlja najgori je mogući oblik ratovanja. Jer gađa ličnosti, lepi im različite etikete, optužuje ih u očima javnosti. Sve po načelu: prvo diskreditacija, onda likvidacija. Jedna od ovih reči koje gađaju je i bandit.
Bio sam pre neki dan u Sarajevu. Sreo niz divnih ljudi, pojeo ćevape u omiljenoj ćevapdžinici na Baščaršiji, pričao sa ljudima. Govorili su mi da nema ulja u trgovinama, čak se boje da će brašna ponestati. Nisam verovao. Zar je moguće krajem 2007. vraćanje u osamdesete prošlog stoleća, u vreme raspadanja nekim i danas tako dragog i neprežaljenog sistema. U sveopštoj euforiji straha, neizvesnosti i političkih oluja, a posebno neodmerenih javnih izjava pojedinaca i iz domaćih i međunarodnih krugova, posle 19. oktobra, kao da su svi prihvatili tezu da je situacija kao pred krvavi raspad SFRJ. Ponavljanje istorijskih grešaka liči na lošu karikaturu, a neopravdano stvaranje tenzija, opet na leđima građana ove zemlje, zrelo je za krivično gonjenje.
Jedan od vodećih funkcionera Saveta ministara je, na primer, izjavio da visoki predstavnik nije imao zlu nameru kada je kreirao odluku od 19. oktobra. Možda i nije. Ili možda čak sam nije shvatio kako ova odluka zadire u suštinu osetljivog daytonskog sistema Bosne i Hercegovine. Jer je ovom odlukom otvoren put ka ustavno-pravnom sistemu zemlje bez konsenzusa tri konstitutivna naroda. Zato, uprkos tome da možda visoki predstavnik nije imao zlu nameru, put u pakao obično je popločan dobrim namerama.
A trenutni rezultati takvih dobrih namera su opšta nesigurnost, rast cena, padanje berzanskih indeksa, veštačka nestašica u kojoj zarađuju, kao nekada, samo špekulanti.
Naravno da ni novinarstvo nije izvan svih tih dešavanja, a i opredeljivanja. I političke opcije, pre svega one kojima je jedini domet revolucionarna tekovina, koriste situaciju za vlastite interese. I koriste sva sredstva, i novinarstvo. Tako na primer, u ime demokracije, pravde, poštenja dođe novinar pred kamere i rečnikom kojeg javno nikako ne mogu da napišem, sebi uzima za pravo da je i policajac i tužitelj i sudija. Za nekoliko minuta emisije on jednu isturenu političku ličnost okarakterizira kao najgoreg kriminalca i u euforiji zadovoljavanja pravde on mu kaže bandit. Tako su, na primer, u godinama od 1941. do 1945. nemački okupatori ovih prostora govorili Titovim partizanima. Za njih su bili obični banditi, koje treba odmah streljat i njihovu bližu i dalju porodicu eliminisati u različite logore. A i posle 1945. banditi i bande bili su u rečniku narodnih vlasti, pre svega za one koji se nisu slagali da su komunizam i socijalizam najveći domet čovečanstva.
Ponavljanje u istoriji, nadao sam se, prevaziđenih formi ponašanja, po kojima je narod dobar ali zaveden, a njihovi lideri banditi, kriminalci još jedna je u nizu činjenica, u šta sve se mogu pretvoriti dobre namere. Zato je zapravo vrlo mudra odluka visokog predstavnika da počne sa radom antikorupcijski tim koji će istražiti povezanost politike i kriminala. I jednom staviti tačku na spekulacije iz predgradskih bifea. Šteta da se toga nije setio ranije. Ali ipak i ovlašćenja ovog tima moraju da kontrolišu demokratski mehanizmi. Da ne bi bilo političkih umesto krivičnih procesa. Da će biti osude na osnovi nepobitnih dokaza, a ne spekulacija i lažnih svedoka. Prema tradiciji kontinentalnog prava ovog evropskog regiona, a ne prema tradiciji prekih sudova i osuda bez dokaza krivice. Jer niko nije kriv ako mu se krivda pravosnažno ne dokaže. I niko nema pravo da krši elementarna ljudska prava i u javnim medijama vređa čoveka. I ovo je jedan od osnovnih evropskih standarda na kojima živi, a i pada evropska civilizacija.