Htela ne htela, Republika Srpska se ove nedelje umešala u izbornu kampanju u Srbiji. Prvo je Tomislav Nikolić izjavio da Boris Tadić nije zaslužio orden koji je dobio od Milorada Dodika i zatražio od predsednika RS da ne pomaže političkim strankama u Srbiji sa pozicije na kojoj se nalazi. Odmah su barem dva Tadićeva čoveka prešla u kontranapad, pri čemu je teško reći koji je od njih dvojice bio manje vešt na udarcu.
Prvi je startovao Nebojša Krstić, drug iz detinjstva, zaposlen kao savetnik u Kabinetu predsednika Srbije. Više je odmogao nego pomogao drugaru iz srednje škole kada mu se, u blogu na sajtu B92, potkrala frojdovska omaška: upitan nije li, pri "ovakvom načinu vođenja države", sasvim svejedno ko nam je predsednik, Tadić ili Nikolić, Krstić je apelovao na građane da u uslovima svetske krize "ne glasaju ponovo za najgori ljudski ološ" (boldovala autorka).
Ministru poljoprivrede Dušanu Petroviću, koji važi za Tadićevog najlojalnijeg saradnika u vrhu Demokratske stranke i kao predsednikov glavni oslonac u zasad još prikrivenom rivalstvu sa Draganom Đilasom, greška se nije otela: on je u nju zakoračio otvorenih očiju, tvrdeći da Tomislav Nikolić i Srpska napredna stranka "ne mogu da uvedu Srbiju u EU".
Njegov je komentar izazvao poruge i pogrde čitalaca medijskih sajtova, uglavnom ogorčenih na Demokratsku stranku što se pokazala nesposobnom da, za tri godine vlasti, Srbiju uvede u status kandidata za EU. Petrovićev izbor reči bio je prilično nesrećan, s obzirom na to da dolazi iz vrha stranke koja je doskora obećavala da bi Srbija već 2014. mogla postati članicom Evropske unije. Kada je u proleće 2008. čuvenim penkalom potpisao Sporazum o pridruživanju, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić tvrdio je da će Srbija, ukoliko 11. maja pobede proevropske stranke, za četiri godine ući u EU. Vuk Drašković je bio još konkretniji: "samo od sredstava koje ćemo dobiti od EU Srbija će moći da zaposli 200.000 ljudi", dok je Dragan Đilas izjavljivao da smo potpisivanjem SSP rešavali "dva problema: nezaposlenost i nizak standard, i Kosovo i Metohiju". "Nastupa novo vreme, potpuno nova epoha: ko to ne oseća, taj ne razume ni politiku, niti potrebe građana", agencija Fonet citirala je predsednika Tadića.
Predizborna kampanja je vreme kada se u politici najviše laže, ali čovek bi očekivao da će vlast u Srbiji, s obzirom na to što je govorila pre tri i po godine, danas biti malo opreznija. No Dušan Petrović baš ovih dana kaže da "velika državna pitanja rešavaju predsednik države Boris Tadić i Vlada Srbije", kao i da će "za mesec i po dana stići dobre vesti iz Brisela, jer će biti postignut konsenzus o nastavku puta Srbije ka EU", budući da će Nemačka i Austrija shvatiti da je tako najbolje. To što može Tadić, navodno ne može Nikolić.
Petrović je barem tri godine okasnio. Toliko je prošlo otkako su i Amerika i Evropa sa oduševljenjem pozdravili Nikolićev uspešni preobražaj "otcepljenog dela Srpske radikalne stranke" u stranku moderne evropske desnice, po uzoru na trik koji je u Hrvatskoj sa HDZ-om izveo Ivo Sanader. Nešto malo manje je prošlo otkako je bivši američki ambasador u Beogradu Kameron Manter zamerio Borisu Tadiću što na svečanu večeru priređenu u čast američkog potpredsednika Džozefa Bajdena nije pozvao i Tomislava Nikolića. Iz tog vremena datiraju prve evropske i američke kalkulacije po kojim će Tomislav Nikolić u vrhu srpske vlasti u nekom relativno kratkom roku smeniti Borisa Tadića i po kojim to ne mora uopšte biti loša stvar, budući da se Nikolić, željan zapadne podrške, Zapadu tada činio kao odličan kandidat za lidera koji će, u zamenu za tu podršku, privoleti Srbe da žive sa idejom da su i Bosna i Kosovo nove države u čiju teritorijalnu nepovredivost Srbija ne sme dirati.
Zapad je u proleće 2008. bio više nego obično zainteresovan za ishod glasanja u Srbiji. Ulog je bio sledeći: neuspeh "prozapadnih" stranaka značio bi da je priznavanje Kosova bilo avantura koja je Srbiju gurnula u zagrljaj Rusije, a uspeh koalicije "Za evropsku Srbiju" bio je potvrda realizma i racionalnosti proalbanske politike vodećih zapadnih zemalja (po logici, ne samo što smo uradili šta smo hteli, nego smo srpske lidere naterali da to shvate, a njihove građane da svare).
Nikolićev preokret u jesen 2008. godine promenio je politički mizanscen u Srbiji. Zapad se više ne boji Nikolića. Potpuna je misterija zašto Dušan Petrović misli da je Srbe još moguće na smrt prepadati dolaskom naprednjaka na vlast? I da se tako opet mogu dobijati izbori u Srbiji?
Ako se istorija ponovi, biće to kao farsa u kojoj će Demokratska i Srpska napredna stranka zajedno u koaliciju. Jer se glavni problem sa izjavom Dušana Petrovića o tome kako Tomislav Nikolić ne može uvesti Srbiju u Evropsku uniju sastoji u tome što svako može uvesti Srbiju u Evropsku uniju. Dovoljno je da posluša Angelu Merkel: da demontira srpske ustanove na severu Kosova i na taj način odustane od argumenta da albanska vlast ne kontroliše celinu svoje teritorije, pa joj prema tome nedostaje ključni atribut suverenosti, uz već nedostajući pristanak Saveta bezbednosti na članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama. I da posle toga uradi sve ostalo što se od njega zatraži...
A ako ne posluša Angelu Merkel, Srbija ostaje pred berlinskim zidom. Jer je sada sasvim belodano da niko ko ne posluša Angelu Merkel, nezavisno od toga je li Angela Merkel i dalje na položaju nemačke kancelarke ili nije, neće moći da uvede Srbiju u Evropsku uniju.
Srbiju koja ne prihvata nezavisnost Kosova niko ne može uvesti u Evropsku uniju. A Srbiju koja to učini moći će svako, pa i Tomislav Nikolić, da uvede u Evropsku uniju. I jedino će tako ono što ostane od Srbije jednog dana ući u ono što ostane od Evropske unije...