Kažu da se izvjesni ekonomski krugovi u Americi bave pitanjem kako posljednjih godina u svijetu najveći ekonomski rast ima Kina, oko deset procenata, a tamo vlada jednopartijski sistem. Poznato je da u komunizmu nema slobode, da su sve društvene aktivnosti pod prismotrom, sve se cenzuriše, a ipak Kina velikim privrednim koracima ide naprijed.
Bio sam u Kini prije dvadesetak godina, kada se tek zahuktavala proizvodnja, pa sam u ćaskanju pitao: kada ćete vi uvesti višepartijski sistem? Odgovorili su mi da to ne dolazi u obzir, jer bi se onda Kina raspala, pošto ima ogroman broj nacionalnosti.
Mi smo na prvim višepartijskim izborima uveli demokratiju i višestranačje, a rigidni jednopartijski sistem ostavili iza sebe. Barem smo tako mislili, jer su se pojavile desetine i desetine novih stranaka, pa smo pohrlili u tranziciju. Danas je evidentno da ovo nije vladavina parlamentarne demokratije, nego je samo jednopartijski politički sustav podijeljen na troje. Vlast drže tri nacije koje se bave samo nacionalnim pitanjem, njihova osnova svakodnevnog djelovanja je u prebrojavanju naših i njihovih. Onda nije ni čudo što stagniramo, što se ne pomičemo s mjesta.
Pitali su iz SNSD-a OHR koliko kod njih ima zaposlenih Srba? Odgovorili su im da oni ne vode takvu statistiku, kod njih se zapošljavaju ljudi po kvalitetu! Ovaj naoko mali detalj najbolje govori kakva je velika razlika između našeg poimanja demokratije i sustava koji vlada u evropskoj zajednici. Zbog toga mi nije jasno kako ćemo mi ići u inetgraciju s Evropom, a o tome svi naši političari gromoglasno navijaju, kad želimo da idemo trostrukom prugom, s tri lokomotive?
To je već postalo ogavno kako čelnici naših nacionalnih stranaka troše ogromnu energiju "ratujući" sa druge dvije nacije, pri tome uzdižući sebe kao jedino pravedne i ispravne. U našim parlamentima neprestano je preknadanje između nacionalnih tribuna, da ne ostaje mnogo vremena da se bave istinskim životnim pitanjima, standardom naših ljudi, koji je sve više u padu.
Taj kvalitet života koji se drastično istanjio, jer je kod naroda sve manje para u džepu, a kod vladajuće kaste sve više, sporadično nagoni ljude da se bune. Štrajkovi su povremeni i rascjepkani, jer vođe sindikata se boje frontalno sukobiti s vlašću. U Sarajevu se subotom sakuplja stotinak ljudi koji pište i galame protiv vlasti, a oni što sjede u foteljama ne osvrću se na te muhe zunzare, što im samo smetaju da na miru ispijaju svoje kafe. Zašto je protest onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem nemušt i jadan? Nije lako na ovo pitanje odgovoriti, ali je moguće da na prvom mjestu igra strah, jer se ovaj narod naučio na velmože koji ne prezaju da se svete.
Ta letargija koja vlada pogoduje onima što su na čelu vlasti, jer mogu da duškaju ne radeći ništa. Ovih dana je Centar civilnih inicijativa izašao pred javnost s analizom nerada naših poslanika i ministara. Između ostalog je rečeno da Safet Halilović, ministar u Vijeću ministara BiH, i Meliha Alić, ministrica obrazovanja u federalnoj vladi BiH nisu za godinu dana pripremali nijedan nacrt zakona. Što je najgore, ta konstatacija će ostati samo mrtvo slovo na papiru.
Izlaz iz ovakve situacije jeste pobuna. Ali je našim stanovnicima dosta bune i ratova, jer bune nema bez ratovanja, pa su naše tri nacionalne vlasti bezbjedne da ih niko neće dirati s mjesta kojih su se dočepali. Druga varijanta kako promijeniti s vlasti ove što nam danas drobe o demokratiji još je manje izgledna: da na predstojećim izborima izglasamo druge ljude, čija se funkcija neće nalaziti u tome da prebrojavaju nacionalno poslušne na jednoj strani i nacionalne neprijatelje na drugoj.
Čim se počnu bližiti izbori, nacionalne perjanice kreću u boj za narod svoj, predstavljajući sebe kao jedine uzdanice koje štite svoj narod od neprijatelja iz drugih nacija. Uplašeni, ljudi se okupljaju u stada, u jata, kako bi se odbranili od Bošnjaka, Srba ili Hrvata, zavisno kojoj naciji pripadaju. I završen krug. Završena priča. Ostajemo zarobljenici nacionalnih partija, u koje se odavno upisala i socijaldemokratija SNSD.
Po meni jedina nepoznanica jeste kako će nas ujedinjena Evropa primiti u svoje okrilje, ovakvu državu s tradicionalnom vlašću? Možda zato naši vlastodršci prizivaju Evropu, a boga mole da nas ne prime.