Koliko su me samo puta iznervirali neki moji stariji drugovi, kad mi u žaru dramskog zapleta pri telefonskom razgovoru kažu "Ma, Pusti sad to. Nije za telefona... " Onda ja poludim i kažem da mi je navrh glave te staroudbaške patetike da nas neko prisluškuje i da smo baš nas dvoje, sitna boranija, u tom trenutku toliko zanimljivi operativcima na zadatku, da eto, k'o ludi čekaju šta ima da čuju. Više sam to nekako pripisivala njihovoj potrebi da se osjećaju bitnim pri saopštavanju freš trač trivijalne bl anegdote, nego istinskom zazoru od malih čovica koji danonoćno love neprijatelje našeg mladog demokratskog društva, i to još ovakog nikakvog u tranziciji, ni na nebu ni na zemlji.
Respect, davno sam se ja načitala Kunderine "Šale" i Draškovićevog "Sudije", "Oca na službenom putu" gledala desetak puta, da ne spominjem obilje druge literature na temu socijalne parapsihologije i to, ali da moje društveno čavrljanje, tamo neko može da iščita kao antidržavnu konspiraciju, ma nema šanse... Ali, nikad ne reci nikad. Udba je udba, sudba je sudba, samo se drugačije zove. Moderna su vremena.
Evo mene, danima ne spavam... Podočnjaci do zemlje, "Nezavisne novine" ne ispuštam. Šta ću, kako ja, tako i još bar dvjestotinjak hiljada telefonskih pretplatnika... 061,061,062,061,062,062,061,061,062,062.... lete oči po novinskom papiru, pa kao na "Bingu", samo sa željom da ne vidim svoj broj, iščitavam ja ove spiskove prisluškivanih telefona i samo mislim, mislim, mislim vraćam filmove, s kim sam, kad sam, ma šta li sam lanula, a oni čuli, pa zapisali. Šta zapisali, snimili !!!
Moj stari, koji je cijeli život kupovao lozove lutrije i jednom dobio fiću, a jednom i bicikl, prešaltao se na "TV Bingo" superiornošću iskusnog igrača i godinama nas sluđivao kad bingo girl pročita recimo broj 8, a on zaokružio broj 9 i onda kaže -– oho, ho, blizu, za 11, a on ima 10, opet on -– – oho, ho, blizu i tako sve do trenutka kad izvlačenjem posljednjeg blizu, iscijepa tiket i sav sretan konstatuje -– zamalo!!!
E, tako i ja, kad krenuše i spiskovi sa 065 i 066 sve blizu, blizu, pa zamalo... Ne brinem ja samo za sebe, nego za sve bližnje... Pusti ti to.
Džaba Kundera, Sidran, Kusturica, vuna, bato, vuna...
Pa da ja nabrojim par konkretnih razloga, uz prethodnu napomenu, da je strah uzrokovan kao prvo činjenicom da mala raja priča kratko i sažeto, zbog visine računa, tj slabe platežne moći, pa su se mnogi pojmovi, rečenice, pitanja.., sveli na šifre, skraćenice. Kodove, čovječe!
065522... Stigla sam.
065562... Je li sve pod kontrolom?
065522... Ne znam još, ima puno satelita.
065562... Ne odustaješ?
065522... Isjeću se, ali ne odustajem.
Ljudi moji, ljudi moji, ako su ovo čuli, malo sutra će povjerovati da sam se ja jadna javila mužu kad sam stigla kod zubara i da neću pobjeći od straha od bušilice. Ma, što rekoh sateliti, što ne rekoh pacijenti, što ne rekoh biću hrabra, što zaprijetih samoubistvom... Joj, joj, joj!
066642... On je opet provalio!
065522... Šta radi?
066642... Ništa samo njuška, ali sumnjiv mi je.
065522... Jesu li oni gore?
066642... Jesu!
065522... Pa što ih ne zovneš?
066642... Ne smijem, bojim se da će ga svezati...
065522... Pa šta ćeš?
066642... Ništa, odoh po nož.
065522... Šifra Gavrilović?
066642... Gavrilović.
065522... Sretno. Javi se poslije.
066642... Ako budem u kući...
Ljudi moji, ljudi moji, ako su ovo čuli, malo sutra će povjerovati da je mene moja jadna mama nazvala da kaže da je naš pas, premili moj elder terijer, Fićo, opet uletio iz dvorišta u kuću, da joj je sumnjiv da ne zapiški zavjesu, da su oni gore, moj brat i snaha, a mama neće da ih zove da ga brat ne sveže pred kućicu za kaznu, a da je onaj nož, nas budâla, kakav nož, ljudi moji, sve sa ubilačkim konotacijama, nije nož, nego nožić, nožičić, nožičak, kojim ona nasiječe Gavrilovićev parizer, pa maaami Fićonija do ulaznih vrata da ga izbaci, varajući ga po milioniti put na istu foru... Joj, ako su nas čuli, pa skontaju adresu, kad joj ulete specijalci OBE i SIPE da traže leševe po kući... od već pobijenih Gavrilovića, do NN lica... Evo me, samo se preznojavam...
066642...Jesu li i tebe zvali?
066313...Jesu.
066642...Pa, šta ćemo? Da idemo?
066313...Ne znam, jesu li naši ili uvozni?
066642...Uvozni.
066313...Onda bi morale.
066642...Koga ćemo ovaj put žrtvovati?
066313...Hoćemo li Zvonu?
066642...Nemoj Zvonu, žao mi ga.
066313...Dobro, onda ćemo Momu....
Ljudi moji, ljudi moji, ako su i ovo čuli, ne gine mi ni majci, ni tetki robije. Ko će povjerovati da su ovaj konspirativni dijalog vodile moje dvije penzionerke koje već mjesecima nasjedaju na telefonske marketing pozive, kao baš su one izabrane da prisustvuju prezentacijama usisivača, štep deka, jorgana, šerpi i lonaca nove tehnologije.., a da su im oba zeta, i mamin Momo i tetkin Zvone, žrtvice da ih voze sa tačke A na tačku B. Kako je Zvone jednom, zarad zorne prezentacije, preležao na super madracu ravna dva sata, i čovjek pomodrio, mojoj Magdaleni otad nešto žao da ga stalno maltretiraju...
Dakle, situacija je vrlo ozbiljna.
Ne vjerujem ja onima što na televiziji i po novinama izjavljuju da ih je baš briga što se i njihov broj našao na spisku, jer ima da ih bude briga.
Imamo mi pravo da telefoniramo. Imamo mi pravo da pričamo. Imamo mi pravo na svoju privatnost. I ima da zahtijevamo! Izvolite VI gospodo malo pod sijalicu, na klupu, a može i na kukuruz, pa da vas čujemo. Ko to podriva ovu državu? Moj strah od zubara? Moj trogodišnji ljubimac Fićo? Moja mama sa novom štep dekom? Krive vam novine što nas o vama obavještavaju. Ma, sram vas bilo !!! Državo, državoooooooo !