Stara narodna poslovica kaže: "Da smo mi braća, ali da nam kese nisu sestre." A u mom kraju se na pitanje, hoćeš li da delimo k'o braća, odgovara sa - jok, bolje pola-pola.
Zato svako dalje insistiranje na nekoj epsko-junačkoj i narodno-poetskoj, podrazumevanoj bratskoj ljubavi i slozi, nema nikakvog smisla. Naročito ne u Srbiji, gde se uprkos viševekovnoj mudrosti sublimisanoj u narodnim poslovicama i izrekama, radi upravo suprotno od onoga što nam iskustvo predaka nalaže.
Zbilja, mnogi prožive čitav život, a da se nikada ne zamisle nad filozofskom dubinom poslovica koje nauče još u detinjstvu. Jer poslovica "Veži konja gde ti gazda kaže", ne glasi tako slučajno, s obzirom da su generacije i generacije naših predaka došle do zaključka da je tako najbolje i najjednostavnije. A da je narodno iskustvo taloženo vekovima išlo u drugom pravcu i poslovica bi verovatno glasila drugačije, recimo: "Nikad ne vezuj konja gde ti gazda kaže!"
Zato smo mi opet osuli "drvlje i kamenje" baš na "braću" iako smo se i sami do sada mnogo puta uverili, da "braća" nemaju uvek iste interese i "da im kese nisu sestre".
Prvo, nismo mogli da shvatimo zašto "braća" Slovenci, Hrvati, Makedonci i Muslimani ne žele više da žive s nama, u najlepšoj od svih država i zašto sitan ćar, materijalno blagostanje i iznenadno nacionalno buđenje pretpostavljaju našoj "bratskoj ljubavi".
Posle smo na toj ljubavi insistirali kod Crnogoraca, a na kraju da apsurd bude potpun, i kod Albanaca, koji nam doduše nikada nisu bili braća, i nismo mogli čudom da se načudimo zašto nam svi "zabijaju nož u leđa".
Iako je odgovor na to pitanje vrlo jednostavan-"zato što nam kese nisu sestre". Ne znam da li bi i najveći jugonostalgičar danas mogao da zamisli SFRJ u kojoj Slovenci i Hrvati, umesto da zidaju i grade autoputeve, fabrike i tržne centre, da trguju sa svetom i putuju, sede sa svojom srpskom "braćom" izolovani u getu, pod sankcijama i dogovaraju se kako da reše "zajedničke" probleme. Kako da uguše oružanu pobunu Albanaca ili kako da nakon njihovog otcepljenja, pokrenu snažnu diplomatsku ofanzivu za mirno rešavanje sukoba i reintegraciju KiM u zajedničku nam državu.
Uzdajući se, naravno, u međunarodno pravo i pravdu. I kako u međuvremenu, zajedno s nama kao "braćom" preživljavaju sankcije i bombardovanje, kao i nestašice benzina, struje, lekova i svih ostalih prehrambenih proizvoda. Naravno da ne bi, jer to sa aspekta Slovenaca, Hrvata i ostalih ne bi imalo nikakvog smisla. I zato su oni, umesto "braće", izabrali samostalnost da bi sačuvali svoje države od propasti, svoje građane od besmislenih patnji i stradanja, a svoje kese od nepotrebnog troška!
Nedavno su to uradili i Crnogorci, shvatajući da sa Srbijom, kojoj Kosovo visi kao kamen oko vrata, nigde ne mogu stići, niti se bilo čemu nadati. Hvala Bogu, ovaj poslednji razlaz je prošao bez krvi, ali ne i bez emocija. Jer mi "braću" volimo čak i kada nas izdaju i kada nam "zabijaju nož u leđa". A sasvim očekivano priznavanje nezavisnosti KiM od strane Crne Gore, naš ministar spoljnih poslova je krajnje nediplomatski okarakterisao baš tako.
Sa mnogo emocija i politikanstva, a premalo takta. Zato što ni on neće ili ne može da shvati, kako su i ova "braća", birajući između svoje budućnosti i prosperiteta i svoje propasti, mogla da izaberu ovo prvo!
Zbilja, kako su mogli? Pa lako, jer je Crna Gora "taze" država bez ikakve političke, ekonomske i vojne moći. Zato jer je od strane velikih i moćnih bila ucenjena i na to prisiljena. A zašto se mi ljutimo? Zato što su to učinila "braća", pa njihovo priznavanje nezavisnosti KiM nije isto kao i prethodnih pedesetak.
I zato smo reagovali burno i emotivno, ishitreno i nediplomatski. Umesto da se ljutimo na SAD i EU, koje su Crnu Goru prisilile na ovakav potez, ili na sebe, mi smo se po starom lepom običaju naljutili na "braću", jer nam je tako lakše. Ne shvatajući da time zapravo po ko zna koji put pokazujemo svoju slabost, državnu neozbiljnost, neorganizovanost, bezidejnost i odsustvo bilo kakve osmišljene i principijelne državne i spoljne politike.
Jer, izjava jednog ministra i ishitrena odluka Vlade, sigurno nisu manifestacije moći ni ozbiljne i promišljene državne politike. Zato u odsustvu jasnih i zvaničnih državnih reakcija u ovom slučaju, uglavnom dominiraju ulica, tabloidi, profesionalni patrioti, lažni analitičari i dežurni davači izjava. A oni, za razliku od države i Vlade, sve znaju i imaju odgovore na sva pitanja. Mada ih, nažalost, niko ne pita zašto smo proterali samo Crnogorskog i Makedonskog ambasadora, a ne i ambasadore SAD i zemalja EU koje su Kosovsku nezavisnost priznale davno pre njih.
I kakvog smisla ima to proterivanje u trenutku kada u ove zemlje vraćamo naše ambasadore, koje smo svojevremeno pozvali u Srbiju na konsultacije, smatrajući da je to adekvatna diplomatska reakcija na njihovo priznanje nezavisnosti KiM.
Ni zašto nismo proterali ambasadora Rusije, čije priznavanje nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije objektivno predstavlja mnogo veći "nož u leđa" Srbiji od onoga koji su nam zabila Crnogorska "braća". Uostalom, Kosovo je priznalo pedesetak zemalja, a ove gruzijske pokrajine samo Rusija.
I kada smo već kod "braće" i tog famoznog "zabijanja noža u leđa", pitam se u čemu je problem? U tome što su nam to uradila "braća", ili to što su nam pomenuti nož zabila u leđa, a ne recimo u "junačke grudi", kao što dolikuje "braći". Ali šalu na stranu, krajnje je vreme da se uozbiljimo i kao država i kao pojedinci, da se manemo emocija i ishitrenih reakcija koje ne donose nikakvo dobro, ni nama ni našoj "braći" i da što pre vođenje državne politike iz tabloida i sa ulice vratimo u nadležne institucije. Jer će se u protivnom, naša "zvanična reakcija", osim ovog besmislenog proterivanja ambasadora Crne Gore i Makedonije, svesti na primitivizam, glupost i govor mržnje, koji traže da se predsednik, premijer i ostali zvaničnici "najbratskije" nam susedne države u Srbiji ne samo proglase za PERSONE NON GRATA, već i da im se konfiskuje imovina, da se prokunu, da im se ne garantuje lična bezbednost gde god bili i da se njihovoj državi zavedu ekonomske i političke sankcije.
Znate već ono, da se bojkotuje Crna Gora kao turistička destinacija, da se ukinu avio-letovi za Podgoricu, da se njihovi bolesnici izbace iz naših bolnica, a studenti sa naših fakulteta... Jer ako odmah ne odreagujemo na sve te gluposti, bojim se da će neko doći na ideju da planirani autoput od Beograda do Bara izgradimo samo do Požege i tako uđemo u Ginisovu knjigu rekorda kao jedina zemlja na svetu, koja je izgradila auto-put koji ne vodi nikuda.
A kada se odljutimo na "braću", možda ćemo se zapitati, koliko su na odluku SAD da izvrši pritisak na Crnu Goru da prizna nezavisnost KiM u najdelikatnijem trenutku po nas uticali naši najnoviji spoljnopolitički potezi ili euforično i infantilno proslavljanje nove "diplomatske pobede" ministra Jeremića u UN-u, pred očima celog sveta!!