Ne mogu da kažem da je stvar prošla nezapaženo jer su je objavili svi mediji, ali mi se čini da je i ona plasirana kao najobičnija agencijska vest. Novinari izveštači iz Specijalnog suda u Beogradu su javili da je Milorad Luković Legija još jednom, po treći put, osuđen na jedinstvenu kaznu od 40 godina zatvora, kao jedan od organizatora ''zemunskog klana'', kome je ovom prilikom suđeno za dvadesetak ubistava i nekoliko otmica. Svi pripadnici ovog klana osuđeni su zajedno na nešto manje od 500 godina zatvora. I to bi bilo to.
A, ne tako davno, drug Milorad se ničim izazvan dobrovoljno predao Vladi u koju je imao puno poverenje, jer je njen predsednik bio i, nažalost, još je Vojislav Koštunica. Dokazani ''prijatelj'' "crvenih beretki" i njega lično kako je mislio pomenuti Milorad. Okuražen spektakularnim dočekom koji mu je priređen, Milorad je sijao od sreće ponosno izjavljujući da je došao da kaže istinu i spere ljagu sa svog imena i imena jedinice čiji je bio komandant. Poverovavši da je sve pod kontrolom, prihvatio je namenjenu mu ulogu ''zabavljača'' dokone raje i pristao da priča gluposti pisane u vrhovima DSS i kabinetu pomenutog Koštunice.
Kada mu je izrečena prva kazna od 40 godina zatvora, u neverici je rekao kako je tražio, od Koštunice i njegovih saradnika valjda, samo fer suđenje, koje očigledno nije dobio, jer bi to fer suđenje podrazumevalo oslobađajuću presudu i skidanje ''ljage'' sa njegovog imena. A, onda je dobio još 40 godina, pa još 40 godina zatvora. Za ubistvo Ivana Stambolića, za ubistvo Zorana Đinđića i ovih ''tričavih'' dvadesetak sitnijih! O čemu li sada razmišlja? Da li još veruje da mu je Koštunica prijatelj ili su mu sada neke stvari jasnije? Ako nisu, ja ću mu pomoći. U svom stilu kao i obično jednim vicom s naravoučenijem. Surovim, ciničnim, morbidnim, koji sam čuo pre jedno dvadeset godina.
Profesoru filozofije je na jednom vašaru gatara rekla da će mu žena uskoro roditi blizance i da će jedan od njih biti filozof kao i on, a drugi pevač novokomponovane muzike. Užasnut ovim drugim saznanjem, profesor je jedva sačekao ženin porođaj. Pošto je dobio blizance, odmah je poželeo da dokuči koji je od njih za šta predodređen. I dok su deca rasla, motrio ih je svakodnevno i uočio da jedan od sinova stalno ćuti, dok je je drugi veseo i pričljiv. Braća su rasla i stvar se nije menjala. Ćutolog je bio sve ćutljiviji, namrgođeniji i ozbiljniji, dok je veseljko bio sve veseliji i pričljiviji. Kada je u jednom trenutku počeo i da peva, za nesrećnog oca nije bilo dileme. Uzeo je pištolj i ubio veseljka! U tom trenutku je ''filozof'' skočio i najodvratnijim, kreštavim, zavijajućim glasom zapevao-''UUUbioooo siiii pogreeeešnoooog čoooveeekaa!''
Osim Milorada, prošle nedelje ni ministar policije Jočić nije imao sreće. Prvo je doživeo ''laku saobraćajnu nesreću i zadobio lakše telesne povrede'' kada je njegov džip na autoputu udario psa, da bi nešto kasnije bilo rečeno ''da je operisan jer ima povredu kičme'', da su ga posetili predsednik i premijer i da je njegovo stanje stabilno. Tek posle dva-tri dana smo saznali da je Jočić veoma teško povređen, da su povrede kičme vrlo ozbiljne, da je, osim toga, polomio i ključnu i karličnu kost i nekoliko rebara koja su povredila pluća. Da je stvar ozbiljna, postalo je jasno kada je iz Rusije doleteo lekarski tim neurohirurga koji treba da pregleda Jočića.
Naravno da u ovakvim situacijama ne treba biti ni zloban, ni maliciozan, već ministru i njegovom vozaču poželeti brz oporavak. Ali, ono što pada u oči je diletantsko ponašanje policije i Vlade i očigledni embargo koji je stavljen na sve informacije u vezi s ovim slučajem. Iako je u novinama u detalje opisivana nesreća, nije bilo nijednog snimka sa lica mesta. Ni nesrećnog psa, ni slupanog džipa koji je leto 200-300 metara i raspao se u paramparčad. Ako je blindirani džip udario u psa i raspao se u komade postavlja se pitanje kojom brzinom se kretao? Na to najlogičnije pitanje naravno nismo dobili odgovor, kao ni na ono rutinsko - gde je ministar išao? Nećemo ih ni dobiti, jer Koštunica verovatno misli da je za njega i Jočića bolje da građani misle da je Jočić išao da spasava Kosovo, a ne u lov i da je zato vozio malo brže - recimo 150-220 km na čas! Ako će to pomoći Jočiću i ja ću prihvatiti svako saopštenje ''mudrog'' Voje!
Mada moram priznati da deluje smešno skrivati banalne informacije o saobraćajnom udesu ministra policije, kada smo nedavno obavešteni o svim detaljima pogibije nekoliko učesnika ''Velikog brata''. Odmah smo saznali i gde su bili i zašto. I ko je koliko popio, i ko je vozio, i kako se ko osećao i šta je ko kome rekao. Zato čudi ova besmislena i stupidna igra Vlade u slučaju teške saobraćajne nesreće ministra policije, za koga se iskreno nadam da će se uspešno oporaviti od nimalo bezazlenih povreda.
Osim ove dve nesreće, prethodnu nedelju je obeležio i nastavak predizborne kampanje dvojice preostalih predsedničkih kandidata, koja je još agresivnija od one u prvom krugu. Tadić i Nikolić, doduše, ne zalaze u obore i ne ljube ovce poput suludog Vuka Draškovića, ali se trude da se uvuku čak i u ''mišje rupe'' ne bi li tamo pronašli nekog neodlučnog glasača i pridobili njegov glas. Zato neumorno obilaze radnike i seljake, trudnice i penzionere, invalide i sportiste i sa TV ekrana nas neprekidno zasipaju snimcima svojih grandioznih predizbornih mitinga.
Ne shvatajući da je jedini pobednik svih izbora u Srbiji, uopšte ne učestvujući na ovim poslednjim, vrlo inteligentno, još jednom sebe ponudio građanima kroz svoja dva klona. Pa sada mogu da biraju između nešto radikalnijeg Vojislava Koštunice i nešto demokratskijeg Vojislava Koštunice.
A, umesto svih ovih tragičnih i promašenih ljudi, koji nam se preko plaćenih medija i režiranih mitinga podrške, brutalno nameću i uzalud pokušavaju da privuku našu pažnju to je pošlo za rukom jednom mladiću od 20 godina, Novaku Đokoviću. I ostalim teniserima i teniserkama koji su danima i noćima okupirali pažnju svih osam miliona građana Srbije i još nekoliko miliona onih iz susednih zemalja. Bez lažnih obećanja, šupljih priča i predizbornih trikova, oni su svojim kvalitetom i talentom, svojim poštenjem i požrtvovnošću i svojim igrama i rezultatima na Otvorenom prvenstvu Australije, zadivili sve ljubitelje tenisa ne samo u Srbiji, već i širom sveta. Oni su nam jedini priuštili malo radosti u ovim teškim vremenima. I pošto će nam u godinama, a možda i decenijama koje slede, oni biti jedina radost, na kraju još jednom treba reći - Bravo, Nole, Janko, Nenade, Ana i Jelena!