Već vidim izraz neverice na vašim licima. Kako bre BRAVO, VOJO, kad godinama ''pljujem'' tog istog Voju u svojim kolumnama, zajedno sa njegovom strankom i raznim savetnicima i saradnicima? Ali, da ne biste pomislili da sam prolupao i oboleo na mozgu, što bi rekli klinci, ili da sam, ne daj bože, postao neprincipijelan i obrnuo ćurak naopako, moram vam odmah reći da se ovde, naravno, ne radi o tom Voji, već o jednom drugom Voji, koji je zbilja zaslužio moju pohvalu, napisavši najbolju od svih kolumni koje sam pročitao u poslednje vreme. Dakle, Voja Žanetić i kolumna ''Greota drveta''!
Oni koji su je pročitali neka izvine jer mislim da je mnogo više onih koji nisu, pa ću je ukratko prepričati. U pitanju je dakle, tužna ispovest bivšeg drveta koja skraćeno glasi otprilike ovako: ''O, kako se može nisko pasti. U početku sam bio drvo, ponosito, visoko... gledao sam sa visine na šumarak gde sam godinama rastao, na livade i polja... onda je došao kamion sa nekim ljudima, začuo se ubrzo zvuk testera i sekira i ja sam pao... i sada sam papir, parče hartije... od kada se to desilo razmišljao sam kako ću biti upotrebljen... mogao sam biti papir za poklon pa da se neko obraduje kada me dodirne i ništa mi ne bi smetalo da me čak i iscepa u toj radosti... mogao sam biti pozivnica za venčanje ili nečija krštenica, a ništa mi ne bi smetalo ni da je na meni odštampana neka fina fotografija... mogao sam da budem stranica u knjizi, pa da me čitaju u krevetu ili udobnim foteljama, da iz mene uče studenti i đaci... da se na meni ispisuje istorija, filozofija... da sam imao sreće bio bih diploma nekog inženjera ili lekara... svašta sam mogao, a ništa od toga nisam postao, već ovo što sam sada, BLJAK!''
Zašto se bivše drvo grozi onoga što je sada i da li ga je mogla zadesiti i gora sudbina? Ono samo o tome kaže: ''Papir može i lošije da prođe... i ništa... da sam bio dinar iz devedesetih ne bih potrajao ni petnaest minuta na onoj inflaciji... šta ti vredi da budeš i politički plakat, kad će neko da te pocepa ili pljune dok ti se ni lepak nije osušio... o toalet papiru da ne pričamo... da može papir veliku nesreću da doživi, ali meni se čini da bi i to bilo bolje od sudbine koja je mene zadesila!!??''
Pa kakva je to sudbina, gora od svih, zadesila Vojino tužno drvo, reći će vam ono samo. ''Kada se mastilo na meni osuši, neću biti više samo parče hartije, ali neću biti ni ništa više i vrednije od parčeta hartije i to je ono što me zapravo strašno boli. Nisam valjda prestao da pravim kiseonik, da bih ovo postao? Smejaće mi se, a na meni neće biti humoreske, stripa, ni karikature. Skupljaću prašinu bez nade da će me istorija zabeležiti kao išta više od dokaza, za staru izreku da PAPIR TRPI SVE! A ja neću da trpim, biću prvi papir koji se buni, negoduje i glasno kaže da postoji granica, da ima dokle može i da čak i papir može da kaže dosta!! Ako neko pročita ovo pismo i ako me jednog dana nađe, neka me pocepa ili spali... ili neka me odnese tamo gde su me posekli da istrunem gde sam i nikao, da nađem večni mir i sreću. Jer meni ovakvom ni mira ni sreće više nema, jer sam ja papir na kome je odštampana i potpisana Deklaracija o političkom pomirenju DS-a i SPS-a!!''
Pa da li je pomirenje Tadića i Dačića toliko strašno i sramno da ga se čak i papir na kome je napisano stidi, a drvo od koga je taj papir napravljen proklinje svoju sudbinu? I jeste, i nije. Kako za koga i kako se uzme. Nekima čak i ne smeta što su se Tadić i Dačić pomirili, ma šta to značilo, jer se oni nikada nisu ni svađali, ali im smetaju neke druge stvari. Oni smatraju da se nisu pomirili Milošević i Đinđić, ni Miloševićev SPS i Đinđićev DS, pa čak ni Tadićev DS i Dačićev SPS, već Tadić i Dačić. A to i nije tako spektakularno. Ne bi bilo spektakularno ni da su se izmirile dve stranke jer po njima Tadićev i Đinđićev DS imaju baš toliko zajedničkog kao i Miloševićev i Dačićev SPS. Samo bi pomirenje Miloševića i Đinđića, odnosno Miloševićevog SPS-a i Đinđićevog DS-a bilo sramno i neshvatljivo, a to se na sreću nije desilo i neće!
Drugi se pitaju zašto se Tadić pomirio sa Dačićem, a ne i sa Čedom? Da li mu je zbilja SPS bliži nego LDP? I da li će se sutra, kad se već tako lako miri, ako bude trebalo, ponovo pomiriti sa DSS-om i Koštunicom ili, možda, čak i sa Tomom i njegovim naprednjacima?
Pa što se ne bi pomirili kad već zajedno sede u Vladi, pitaju kobajagi oni treći, koji nemaju ništa protiv ove deklaracije ili su zdušno za nju zbog sopstvene, najčešće materijalne koristi. Oni koji su se korumpirani direktorskim, šefovskim, načelničkim i ministarskim mestima, poslaničkim privilegijama, članstvima u upravnim i nadzornim odborima, svesni da bivših lidera i idola više nema, brže i lakše nego što se to moglo očekivati, posle gotovo dvodecenijskog ''rata'' naprasno opredelili za ''ljubav''.
Ne shvatajući da zajedničko vladanje i lažno pomirenje nemaju mnogo toga zajedničkog. Da jedno niti podrazumeva niti uslovljava ono drugo, s obzirom na to da je samo zajedničko vladanje DS-a i SPS-a bila nužnost, a ne i ljubav. I da se na tome ostalo, niko, pa ni članovi SPS-a i DS-a ne bi imali ništa protiv. Ali mnogima od njih, pre svega članovima DS-a, smeta što se potpuno nepotrebno otišlo i korak dalje. I što je taj drugi korak, koji niko nije tražio, napravljen bez prethodnog, makar samo deklarativnog i formalnog, svođenja računa iz ne tako idilične prošlosti. Smeta im što se preko svega olako prešlo po sistemu one dečje: ''Mir, mir niko nije kriv. Kupus i pečenje slatko pomirenje!!'' Smeta im što niko nije rekao ni reč o svom kriminalu i svim ratnim i ostalim zločinima Miloševićevog režima, o katastrofalnim posledicama njegove politike i patnjama i bedi miliona njegovih podanika. Što niko nije čak ni pomenuo eventualnu odgovornost SPS-a. Na kraju krajeva, smeta im i ta cinična kovanica ''da SPS i DS razdvaja prošlost, ali ih spaja budućnost!?''
Možda im smeta i to što ne znaju da li u duhu ove nove političke filozofije olakog praštanja i svojevrsne abolicije od bilo kakve odgovornosti sada treba da se pomire Miloševićeve ubice i njihove žrtve. Da li porodica Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije zarad nekog imaginarnog mira treba da pređu preko prolivene krvi? Da li roditelji stradalih radnika RTS treba da zaborave svoju decu i zagrle ondašnjeg direktora RTS Milanovića i sa njim krenu u svetlu budućnost? Da li Vuk Drašković treba da se pomiri sa Legijom jer i njih samo ''razdvaja prošlost''? A možda im najviše smeta što i drvo zna odgovore na ta pitanja!