Sever napaćene zemlje koja nosi ime Irak naseljen je Kurdima, drevnim narodom koji živi još u Turskoj, Siriji, Iranu, Jermeniji. Zapravo su problem u svim tim zemljama, a i šire, jer, kako se procenjuje, ima ih oko 30 miliona i vođeni prirodnom željom vladanih naroda žele i autonomiju, a i nezavisnost.
I ovo je problem jer zadiru u teritorije četiri zemlje, a granice su zacrtane i međunarodno priznate. O tome su međunarodno pravo i njegovi tumači vrlo rigorozni, jer bi samo malo skretanje u jednoj zemlji, na primer otcepljenje Kurda od Iraka, prouzrokovalo velike potrese i u drugim zemljama. Zamislite nešto neverovatno, čak apsurdno: svi Kurdi u jednoj državi. Zato treba, kako su složni svi orijentisani pravdi i demokratiji, sve pokušaje kurdskog terorističkog nacionalizma eliminisati. I fizički!
Vojne trupe, kandidatke za kandidata za punopravno članstvo u Evropskoj uniji, laične i demokratske Turske, ovih dana na severu Iraka rešavaju problem kurdskog terorizma. Malo vesti dolazi o događanju tokom ove operacije. Tu i tamo se saznaje broj poginulih terorista i o padu pokojeg helikoptera turske vojske. Zvanični Vašington poručuje Ankari da požuri s operacijom, Brisel izražava zabrinutost, Moskva ćuti. Imaju lošu sreću ovi Kurdi da nemaju svog uporišta - svoje zemlje koja bi brinula o standardima, a i o statusu. Nemaju ni Rezoluciju 1244, nemaju ni Daytona, a ni bivši finski predsednik nije im odradio plan konačnog rešenja.
Zato međunarodna zajednica ćuti, ne miriše barut, tamo daleko u brdovitom Kurdistanu, i samo brine da se operacija uspešno završi, pa da onda nastave pregovore o uključivanju Turske u porodicu demokratskih, slobodarskih naroda i država.
Ali, vratimo se teritoriji koju svi mi znamo ili mislimo da smo je upoznali. Komešanje posle otcepljenja Kosova nastavlja se. I umesto stvarnih razloga koji su doveli do ovog čina, najviše se raspravlja o huliganima na ulicama Beograda, Banjaluke i drugih gradova, o dve cure, zamalo izašle iz pelena, koje su iz porazbijanih dućana kupile krpice i patike. Nisu ni znale da su baš one zapravo postale simbol novodobnog liberalnog kapitalizma demokratskog tipa, po kome je otimanje i potrošnja dobara najveći kvalitet dignut na pijedestal ideologije. Jer u tom sistemu nema duhovnih vrednosti i važi samo - ili imaš, ili nemaš. A ovo nema ni vere ni nacije. Pri tome koristi velike patriotske, a i suštinski opravdane parole za pokriće sponzoruških ambicija.
Komešanje na Balkanu nikada u bližoj i daljoj istoriji nije donosilo koristi ni Evropi, ni svetu. Danas je opet na delu specijalni rat u kome se prepliću vesti, od dolaska 1.500 ruskih specijalaca na Kosovo do aktiviranja kontrolisane nezavisnosti Ahtisarijevog plana, koji nije dobio saglasnost Beograda. Pa i do kontrolisane nezavisnosti Bosne i Hercegovine, produžene u beskonačnu budućnost pre dva dana u Briselu. Sve ovo ukazuje na raspad jednog vrednosnog sistema za kojeg su pre svega mali narodi mislili da im konačno garantuju proklamirane vrednosti demokratije, slobode, ljudskih prava, a ne da šire tržišta za otimanje i potrošnju.
Sve ovo možemo okarakterisati kao puki pragmatizam. I zaboraviti da je 21. stoleće za koje su analitičari i filozofi predviđali da će biti era nove duhovnosti, jer u suštini radi se samo o brojkama i parolama.