U dilemi da li popraviti sopstveni politički rejting ili napraviti korak dalje ka normalnom društvu, mnogi političari u Bosni i Hercegovini bili su spremni da ostanu pred ogledalom i da se dive sami sebi. Upravo je to bila pozadina i poruka krize oko blokade državnog zakona o policiji.
Po mnogim znacima i glasovima, sve do četvrtka, Bosna i Hercegovina je bila na pragu duboke političke krize. Ova kriza je prevladana, ali je označila kako je lako načiniti korak udaljavanja od budućnosti kakva je priključenje EU. Produžavanje perioda neizvesnosti oko evropske sudbine u situaciji kad nema druge artikulisane alternative može da gurne građane Bosne i Hercegovine na put međusobnih optuživanja i sukobljavanja.
Iako je izgledalo da će posle visoke saglasnosti, koju su ispoljili političari usvajajući Mostarsku deklaraciju i kasnije Sarajevski plan akcije, ovi nastasviti lako i složno u istom duhu, u stavrnosti se pokazalo da za mnoge političare u Bosni i Hercegovini reforma policije ne predstavlja značajan korak iako ovaj korak omogućuje da bude potpisan SSP i da se pridruži EU. Za lokalne političare kao da je mnogo važnije kakav je njihov trenutni politički rejting i kao da su im iznad svega važni oktobarski lokalni izbori.
Sa svoje starne, SDA, koja je inače izbegla da prihvati Mostarsku deklaraciju, bilo je dolevanje ulja na vatru, a u nastojanju da umanji rejting Harisa Silajdžića kao i da sebe, bošnjačkim galsačima perdstavi kao jedinog pravog branioca jedinstvene Bosne i Hercegovine. Sa svoje starne, Partija za Bosnu i Hercegovinu i njen predsednik Silajdžić prepustili su svu odgovornost javnosti i članovima Skupštine, podstičući tako političku konfuziju. Građanima je bilo, naravno, izuzetno teško da poveruju Tihiću i Silajdžiću koji kažu da blokiraju reformu policije, jer nemaju garancije da će biti ispunjena tri evropska principa sadržana u Mostarskoj deklaraciji i započele su opasne spekulacije o tome da se nešto valja iza brda, da se želi ukinuti Republika Srpska, da se želi razbijanje Bosne i Hercegovine itd.
Trenutna blokada reforme policije imala je najistaknutije predvodnike u onima koji su nastojali da, preko reforme policije, razreše problem Ustava. Videlo se da je Tihić želeo da ojača centralne funkcije Bosne i Hercegovine. Ali, na drugoj strani je bio Dodik, koji je medijski stvarao situaciju u kojoj bi optužio političare Federacije, pre svega Bošnjake, za isterivanje Republike Srpske iz BiH. U međunarodnoj zajednici su zaključili da se iza ovoga krije ideja o primeni crnogorskog referenduma o nezavisnosti Srpske. A po ovom pitanju, bošnjački političari kao da se utrkuju u neuvažavanju zahteva iz Banjaluke, kao da im je jedini cilj "jedinstvena Bosna i Hercegovina" iz koje svako kome se to ne sviđa može da ide van. U takvim okolnostima Lajčak je zaključio da evropska agenda nije na stolu, da se zanemaruje da je prihvatanje kompromisa oko reforme policije stvaranje pretpostavki za potpisivanje SSP-a.
Ponovo je Lajčak povukao potez i pokazao da nije "spavajući Buda", poput njegovog prethodnika. Lajčak se poduhvatio posla proaktivne ponude kompromisa. To je on radio i u primeru Crne Gore. Moglo bi se reći da mu je to stil, a čovek je, naravno, stil.
Ova kompromisna formula označava rad u dve faze. Prihvatanje državnog zakona o policiji koji bi, na primer, preko postojeće institucije direktora policije mogla da pokreće akcije gonjenja kriminalaca i preko granica entiteta itd. Naravno, prelazni dogovor o tome kako se vlasti entiteta obavezuju da nastave reformu policije, pošto se izvrše ustavne promene i da se obavezuju na dalju primenu evropskih standarda policijske službe.
Teško je precizno reći šta su stvarno u svom sadržaju takozvani evropski standardi. Jedan od tih je možda i nemački model da se zakonom na nivou Republike BiH propiše finansiranje policije, ali da se samo finansiranje ostavi, kao i do sada, entitetskim budžetima. Neki kažu da je drugi takozvani evropski princip organizovanje zajedničke komande. Naravno, ovaj princip može biti ostvaren i davanjem dodatnih ovlašćenja postojećoj instituciji direktora policije na nivou Republike BiH. To, naravno, znači da ostaju entitetske policije. Na samom kraju, treći princip bi mogla da bude mogućnost obavljanja policijskih akcija na čitavoj teritoriji BiH, te i preko entitetskih granica.
Valja razumeti da je ljudima koji su nedavno izašli iz oružanog sukoba koji žive u državi sa sugrađanima kojima ne veruju i od kojih zaziru da će pribeći nasilju postojanje sopstvenih policijskih snaga neophodno potrebno. Takođe, u zemlji kakva je Bosna i Hercegovina, u kojoj su unutrašnje granice poput Berlinskog zida, dok su spoljne granice više nego porozne, odbrane entitetskog teritorijalnog integriteta ja od posebnog značaja. Stoga su lokalni političari prihvatili ovakvu kompromisnu formulu i obavezali se na potpunu reformu policije posle usvajanja ustava, jednostavno zato što su uvereni da na duži rok neće biti moguće da se postigne dogovor o promeni Dejtonskog ugovora i usvajanju novog ustava.
No, kako bilo da bilo, za političare Republike Srpske, naročito za njenog premijera i vodeću političku figuru Milorada Dodika, izuzetno je važno što je deblokirana reforma policija i da se konačno postavi kao nesumnjiv prioritet priključivanje EU. Naime, Dodik mora biti izuzetno obazriv te i da sa dosta takta oceni sve rizike ako bi se sada postavilo pitanje odvajanje Republike Srpske. Ukoliko se u ičemu valja ugledati na crnogorski model referenduama, onda je to pomna analiza i pažljivio izabran trenutak uz jačanje evroatlantske agende. Niko ne može na nivou principa sprečiti građane da provere svoju volju o tome da li žele da nastave da žive u Bosni i Hercegovini ili se odvojiti i formirati svoju dražvu.
Ako je do 16. marta ove godine izgledalo da se nacije i nacionalne manjine razlikuju po tome što manjine nemaju pravo da formiraju svoju državu, jednostarno proglašanje nezavisnosti Kosova i ovaj princip je prestao da obavezuje. Iznad svega je važno da se na demokratski način mobilizuju građani Srbije kako se ne bi ugrozilo stečano, a i nesporno pravo građana Srbije da oni sami isprovociraju situaciju u kojoj bi SAD stale na stranu kosovskih institucija i čvrsto osporile pravo Republike Srpske na secesiju. Naime, moguće je i da SAD i EU pribegnu finansijskim sankcijama ne bi li naterele Republiku Srpsku da ostane i u sastavu Republike Bosne i Hercegovine.