Dva-tri meseca nakon dolaska na čelo RDB bio sam, zajedno sa ministrom Mihajlovićem, u službenoj poseti SAD. Posle dugogodišnjeg prekida diplomatskih, ekonomskih i svih drugih odnosa, to je bio jedan od prvih pokušaja njihove obnove. Tokom višednevne posete imali smo razgovore s predstavnicima Stejt departmenta i rukovodećim ljudima CIA, tako da ja nekoliko dana nisam "zatvarao usta" odgovarajući na njihova pitanja.
Tokom razgovora u sedištu CIA u Lengliju, jedno od prvih pitanja koje mi je bilo upućeno je kako se osećam u SAD, odnosno u sedištu CIA, posle svih gotovo neverovatnih stvari koje su mi se, kao i svim građanima Srbije, desile u bliskoj prošlosti uglavnom njihovom zaslugom. Hvala na pitanju, ja nemam nikakav problem da razgovaram sa vama - rekao sam otprilike - ali vi imate i to velikih! Vi ste, gospodo, ratovali protiv mene i bili ratni saveznici srpskih neprijatelja. Zato ćete morati da se suočite sa surovom istinom o njima. A, ona nije nimalo ružičasta jer ste vi pomagali i pomažete najgori evropski ološ. Vaši saveznici su kriminalci, ubice, narko-dileri i ratni zločinci! Ja nisam šovinista i nikoga ne mrzim, ali ću vam pre nego što započnemo ozbiljne razgovore, postaviti nekoliko pitanja. Kakav je doprinos albanskog naroda, ne svetskoj, već samo evropskoj civilizacijskoj i kulturnoj baštini? Drugim rečima, šta su to oni za nekoliko vekova svog postojanja stvorili? Koji su to poznati Albanci koje znate? Izuzimajući Skenderbega koji je bio Srbin, Majku Terezu od koje je veštački stvoren mit i pisca Ismaila Kadarea, kakvih Srbija ima najmanje sto. Koji su to tragovi njihove materijalne kulture? Da li su stvorili i podigli nešto poput Kineskog zida? Ili bar neki most, crkvu, manastir, palatu ili najobičniju zgradu? Ne, ništa, osim smešnih bunkera iz vremena staljinizma. Da li znate nekog albanskog naučnika poput Pupina i Tesle? Da li ste čuli za nekog albanskog Vuka Karadžića, Filipa Višnjića ili Mokranjca, nekog filozofa, prosvetitelja ili, na kraju krajeva, nekog glumca, pevača, fudbalera? Da li je neki Albanac ikada igrao košarku u NBA? Odgovor na sva pitanja je naravno ne, jer je ''doprinos'' Albanaca evropskoj civilizacijskoj i kulturnoj baštini NULA!
Nakon ovoga smo se lepo izrazgovarali i uspostavili vrlo prijateljske profesionalne odnose. Naravno da sam ih u godinama koje su usledile često podsećao na istinu o njihovim saveznicima, potkrepljujući je gomilom činjenica, ali se oni na to uopšte nisu obazirali. Osim o Kosovu i Hagu, razgovarali smo i o mnogim drugim temama. Tako sam ih tokom 2002-03. pitao, između ostalog, i kakvi su njihovi zadaci u Srbiji, odnosno šta će biti njihov prioritet u radu? Odgovorili su mi da oni u Srbiji više nemaju gotovo nikakvih poslova, odnosno da njihova vlada nema nekih posebnih strateških ciljeva, ni planova u Srbiji i da će samo propratiti završetak saradnje s Haškim tribunalom i zatvaranja kosovskog pitanja. Pošto su bili ratni neprijatelji Srbije i albanski saveznici, nije bilo dileme da to podrazumeva nezavisnost KiM.
Početkom 2003, kada sam bio u MSP, tadašnji ministar Svilanović je na jednom kolegijumu, svim prisutnim saradnicima postavio i pitanje - da li će SAD napasti Irak, jer se o tome dosta pričalo. A, sve u kontekstu eventualne evakuacije naše ambasade i zaštite naših političkih i ekonomskih interesa u ovoj zemlji. Oni koji su se odvažili da kažu nešto na ovu temu bili su dosta skeptični po pitanju najavljivanog napada, izražavajući otvoreno svoju nevericu. Te nema pravnog osnova, te ne postoji nikakva koalicija kao pre nekoliko godina, te Irak je velika zemlja i napad na nju bi bio komplikovana vojna operacija... I vrlo informisani direktor Direkcije za analizu i planiranje, inače sjajan diplomata i analitičar, je zastupao identičan stav. Na kraju je to pitanje postavljeno i meni, a ja sam decidno odgovorio da će SAD napasti Irak početkom marta te godine i da tu nema nikakve dileme. Ta odluka je davno doneta i ne predstavlja neku preteranu tajnu za bilo koga. Osim što su vojne intervencije suština njihove ''spoljne politike'', SAD žele da stave pod svoju kontrolu iračke naftne rezerve i budu vojno prisutne u regionu Bliskog i Srednjeg istoka, koji će u budućnosti doživeti političko-ekonomsko i vojno-bezbednosno prekomponovanje. Dakle, napad je nesporan, kao i vreme, koje je posledica klimatskih uslova, koji su najpovoljniji za ratovanje u tom periodu.
Naravno da se sve desilo baš onako kako sam rekao. SAD su napale Irak, bez obzira na sva dobronamerna upozorenje i fatalne posledice po njih i ceo region, koje su im predočene sa raznih strana. Jer oni se na to nikada ne obaziru. Kada donesu neku stratešku odluku, oni od nje ne odustaju jer imaju neiscrpne političke, ekonomske i vojno-bezbednosne kapacitete za njenu realizaciju. Pri tome znaju i da se negativne posledice ovakvih odluka i ovakve politike uglavnom ''neće lupati o glavu'' SAD, već onih država i naroda koji su im se našli na putu.
O tome da sam, još tokom 2003. u ime Službe kojom sam rukovodio, obaveštavao državno rukovodstvo da će se na trenutak ''zaboravljena'' kosovska priča ponovo otvoriti tokom 2005-06. da bi se potom brzo privela kraju, pisao sam i na ovim stranicama. ''Satnica'' je, doduše, malo pomerena, jer su pojedini politički lideri u prethodnom periodu, u više navrata, bukvalno molili predstavnike američke administracije da se ovi rokovi pomere. Uglavnom zbog raznoraznih izbora u Srbiji, na kojima demokratske snage treba da učvrste svoje pozicije ili zbog donošenja Ustava. Oni su im ''dobronamerno'' izašli u susret, ali je to, nažalost, u nekim glavama stvorilo pogrešnu predstavu o promeni američke politike i varljivu nadu da se nezavisnost KiM može sprečiti. Zato su razni DSS brbljivci i nadobudni savetnici premijera u poslednje vreme seirili govoreći, kako je nezavisnost KiM bila najavljena i pre nekoliko godina, ali je zahvaljujući genijalnoj politici premijera i našoj diplomatskoj ofanzivi, dovedena u pitanje. Mahali su ruskim vetom i omalovažavali američku podršku nezavisnosti, istovremeno ''sahranjujući'' Ahtisarijev plan. Mediji su bili prepuni naslova i teza o podelama u EU i nepostojanju konsenzusa u SB UN po pitanju kosovske nezavisnosti. Ali, uzalud! DAN "D" je neminovno osvanuo prošle nedelje i Kosovo je pod patronatom SAD proglasilo nezavisnost.
Dobronamernu sugestiju da će se posledice ove odluke dugi niz godina ''lupati o glavu'' i njima i Srbima, a moguće i EU, uz vatromet i "Odu radosti", Albanci ovom prilikom nisu mogli da čuju!