Bio je posve uobičajen utorak, kao što doliči početku decembra. Poslednji mesec u godini je vreme očekivanja, želja da će ipak nova godina doneti nešto novo, bolje, naravno. Na katoličkom kalendaru bila je Sveta Barbara, zaštitnica rudara, a i svih onih koji su u bezizlaznoj situaciji, a slave ju i pripadnici istočne i zapadne hriščanske crkve.
Ona i Sveta Lucija (69. decembra) su zapravo poslanici svetlosti koja postiže kulminaciju na božićnu noć, kada se prirodni tok okrene i iz najduže noći krećemo prema najdužem danu.
Onog utorka ceo dan bila je nad sarajevskim aerodromom magla. A za Bosnu i Hercegovinu bio je ovo dan kada je pobedila nada. Srećom, komesar za proširenje Evropske unije Oli Ren već je bio tamo. Čekalo se samo planetarni komesar Havijer Solana i ministr inostranih poslova zemlje predsedavajuće EU - Portugala Luisa Amada da svedoče parafiranju stabilizacijskog asocijacijskog sporazuma Evropske unije sa Bosnom i Hercegovinom. Nažalost, njihov avion nije mogao sleteti , a sporazum je ipak parafiran.
Još dan-dva ranije londonski Centar za posmatranje kriznih područja slao je u svet svoj nedeljni izveštaj o planetarnim krizama. U rubrici nepromenjeno u poređenju sa prethodnome nedeljom stajala je i Bosna i Hercegovina. A ipak od onog utorka sve je drukčije. Probudila se nova nada. Ovaj put, možda prvi posle više od decenije, opravdana.
Posle poslednjih turbulencija izavanih od strane dela međunarodne zajednice 19. oktobra, došlo je do racionalnih poteza domaće politike i kompromisa. Pobedio je, zaparvo, jedini mogući uzorak ponašanja u višenacionalnoj zemlji i turbulentnom regionu: dijalog i kompromis. A možda i shvatanje odlučujućih stranih faktora da šargarepa i batina ne znače u ovim prostorima ništa, a dobronamernost sve. Između tih polova nema kompromisa. I uveren sam da je ovaj sporazum baš zato i parafiran. Nepravda time je ispravljena i put otvoren.
Ispravljena i zbog hiljada i hiljada ljudi iz Bosne i Hercegovine koji su od šezdesetih godina prošlog stoleća odlazili na takozvani privremeni rad u obećane zemlje tadašnjeg Zapada i koji su, zapravo, imali velik udeo u izgradnji, blagostanju, privrednom uspehu i rastu tih zemalja. Davno pred svima bili su u Evropskoj uniji. A tamo su i danas.
Kada su mnoge današnje zemlje članice Evropske unije bile okružene žicom, bunkerima i minskim poljima, u težkim lancima realnog socijalizma, u ovakvim decembarskim danima prego Ljubelja, Šentilja i drugih graničnih prelaza sa Zapadom, kretale su se kolone jugoslovenskih gastarbajtera u polovnim opelima, folksvagenima, audijima, mercedesima prema njihovih domovima. Njihovi auti prepuni su bili robe iz supermarketa obećanih zemalja, njihovi novčanici puni konvertabilinih valuta, ušteđenih tokom godine jedenjem jeftinih konzervi na krevetima u barakama na gradilištima autoputeva, podzemnih železnica, velelepnih palata, pored rudnika, čeličana, fabrika...
Njihova ušteđevina bila je za njihove porodice, za novu kuću i bolji život u domaćem mestu. Njihove pare obradovale su i tadašnje vlasti, koje su ih uveravale da crnče po belom svetu samo privremeno. U suštini, baš oni su bili jedan od najdonosnijih izvoznih artikala tadašnje federacije. A oni su bili i ostali u Evropi. Uprkos tragedijama na ovim prostorima, uprkos njihovim, uništenim domovina izgrađenim sa mnogo njihovog znoja.
I zbog njih je pravedan ovaj sporazum i zbog njih je potrebno što pre, ukidanjem krutog viznog režima, otvoriti vrata žiteljima Bosne i Hercegovine. Ovo, na sreću, shvataju i u Briselu. Evropski komesar za pravosuđe, slobodu i bezbednost Franko Fratini je u sredu, u razgovoru sa novinarima pred početkom predsedavanje Slovenije EU, najavio da će biti prvih šest meseci nove godine posvećeno i dijalogu o ukidanju viza za zemlje takozvanog zapadnog Balkana.