Da raščistimo: da li se mi reformišemo zato što to nama treba i zato da poboljšamo sve i svašta ili se reformišemo da ugodimo nekom i reforme radi? Odnosno, da li je spisak reformi sam po sebi cilj ili sredstvo da se dođe do boljeg? Kako stvari stoje, ako uopšte stoje, mi se ubismo u nekim reformama tek tako da se "stranci" ne naljute na nas i, ne daj bože, urade kakvu anketu u kojoj ćemo biti opstrukcionisti, nacionalisti i kandidati za spisak kojim se trajno eliminiše pripadnost ljudskom rodu.
Verovali ili ne, ali baš mi se dopala rečenica Onog Koji Se Jedino Pita da je njegov mandat životni, a njihov politički. Pošto je slab na suze, još da mogu da zaplačem, bio bi to pun pogodak. Ali, pošto ne mešam privatne suze sa zvaničnom strukom, rečenica mi je bila kao melem na dušu s obzirom na to da već milion godina (ovih poslednjih 15 treba računati beneficirano) objašnjavam svetskim i belosvetskim demokratizerima i demokretenizerima (jer i mi sami od sebe i oni od nas pravimo kretene) da ja ovde ostajem da živim, a njima je to usputna stanica za rešavanje egzistencijalnih pitanja, karijere ili hranjenje sujete. Imam samo jedan `mali` problem u duši što se sećam kad su Onog Koji Se Jedno Pita u demokratu unapredili i proizveli upravo ti demokratizeri i demokretenizeri. Nadam se da ga je zadesilo prosvetljenje, a ne činjenica da pored njega ovde niko ne sme da upravlja. Pa ni demokratizeri i demokretenizeri.
E sad, što se tiče tih čuvenih lista, znam da je jeres, ali moram da kažem sledeće. Te i takve liste su od nekih ličnosti pravile stvorenja nepodobna za ljudski rod ukidajući im osnovna ljudska prava, ali se dešavao i obratan proces da od nekih državnih štetočina odjednom naprave heroje samim tim što su uspeli da ih neko smatra ozbiljnijom pojavom od običnih lopova. Znam i nekolicinu koji su smenjeni sa pozicija na koje su nelegalno i došli, ali su kasnije držali lekcije svima o principijelnosti i moralu kada je njihovo debelo meso došlo u procep. A ima i onih koji su bili čist kolateral da se, kako bi se reklo, Vlasi ne dosete.
Sada telegrami podrške stižu na adresu Onog Koji Se Jedino Pita i to od svih naroda i narodnosti, te svekolikih partija i partijica. Penzioneri se odriču daljih 50% svoje penzije u korist odbrane Lika i Dela, dok domaćice vezu goblene sa njegovim likom, a pojedine mu, čak, plaču na ramenu dok ih on teši da neće biti smenjen i da je večniji od njihovih profitabilnih suza. Ma, izeš penzije, obrazovanje, zdravlje i obećane puteve! Neka je nama Našeg Vođe Svih Vođa, a sve drugo se da trpeti. To smo već dokazali da možemo. Posebno u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Molim da se evidentira i Najvećem Sinu Našeg Naroda prenese da sam ovde ipak pustila suzu, ali propustila da pošaljem telegram podrške! Čisto zbog onih miševa koji se uvek proglašavaju zaštitnicima jakih (Cvrc!) od ovakvih elemenata kao što sam ja. Da imaju čime da zarade mogućnost da se najedu i napiju na nekom `druženju`, a možda i koju kintu dobiju što u ruke, što kroz `angažman`.
I da se vratim reformisanju ili deformisanju. Zaobišla bih policiju i ustavne promene, jer mislim da te teme izazivaju veću mučninu i gađenje nego što su one čuvene trudničke. Kako stvari stoje, ako su uopšte uspravne, trudni smo već 15 godina, a mučnine nam se smenjuju u ciklusima, pa posle povraćanja (dok nam drže glavu) dođe tako neka važna faca iz sveta da nas javno pohvali na zboru neradnih ljudi trudne nam otadžbine. Kao ponosni su na nas, kao napredak je vidan, pa pokazala se zrelost naših političara... i sve tako. Ne prođe malo, kad ono mi korumpirani, pa zaostali, pa neodgovorni, pa nezreli i tap - nova reforma! I opet u ciklus. Javno pitam, s obzirom na to da tu nismo bezgrešnim začećem, već je u grupnom seksu i međunarodna zajednica imala ulogu, da li su se međunarodni demokratizeri i demokretenizeri ikada zapitali da nisu oni možda negde kakvu grešku napravili, pa smo mi sa falinkom?
Kad nešto valja, to je zasluga međunarodnih demokratizera i demokretenizera koji su znali da prepoznaju demokratske i progresivne snage i učvrste ih na političkoj sceni (kao nekad Onog Koji Se Jedino Pita; pa večnog činioca stabilne koalicije zvanog šef PeDePea; pa državnika po zanimanju, odnosno trgovca vlašću profesionalno orijentisanog kao bivši predsednik svih predsednika; pa Onog Sa Grčem Na Licu za kojeg su mislili da je doživeo reformu iz ratnog lidera do onog što bi BiH, itd.), a kad se baš ne damo u reformisanje po njihovom kalupu, onda je to zato što smo mi nacionalisti, retrogradne snage i tome slično i blisko. Pa, gde se dedoše tad te progresivne i demokratske snage koje su oni prepoznali? Mislim, ovde se novi likovi na političkoj sceni vide često koliko i Halejeva kometa (svake 76. godine, za neupućene), pa ne razumem kako je sa istim facama jednom progresivno, a drugi put retrogradno? Da to slučajno nema veza sa njihovim ostankom i ovdašnjim opstankom, ali na vlasti? Ili sa konceptom?
I opet ja o ekonomskom razvoju ili razvojnoj ekonomiji. A ona kaže da obrazovanje i zdravstvo predstavljaju osnovne ciljeve razvoja. Zdravlje predstavlja preduslov za povećanje produktivnosti, a obrazovanje ima ključnu ulogu u mogućnosti zemalja da apsorbuju modernu tehnologiju i da razviju kapacitet za samoodrživi rast i razvoj. Uspešno obrazovanje se oslanja na odgovarajuće zdravstvo. Dvojna uloga zdravstva i obrazovanja daje im centralnu važnost u ekonomskom razvoju i u osnovi su pitanja ljudskog kapitala. Kako to da je važnije pitanje kakve ćemo ustavne promene imati ili kako će se policija zvati od pitanja zdravlja i obrazovanja? Kako to da izgubismo i silne pare potrošismo na te pregovore, a da niko od demokratizera i demokretenizera nije rekao da bi bilo važnije imati obrazovane i zdrave ljude nego postavljati u prvi plan pitanje policijske reforme i ustavnih promena kao nešto što će nam trenutno doneti i zdravlje i pamet? Ako nam već toliko žele dobro i toliko se zalažu za naš razvoj. Sa ovolikom količinom ispiranja mozga na prežvakane teme policije i ustavnih promena, dobro će biti ako nam svima ne budu morali plaćati psihijatrijsko lečenje ili psihoterapeute, pa to postane najprofitabilnija profesija, posle advokatske u sveopštem utuženju.
Kada se pominje pitanje reforme visokog obrazovanja, jedino što se u javnosti o tome zna je neslaganje o tome ko i kako će akreditovati i gde će stajati pare. To što nam je obrazovni sistem totalno obezvređen i uništen, to što produkujemo poluinteligente i dajemo im papir za koji kažu da je diploma, to nije presudno kada se raspravlja o tome da li će agencija biti na državnom nivou i šta je s budžetom. Koga i kako će ti i takvi akreditovati, to nema veze. Važno je da se ispuni forma i da se kaže kako smo pristali na reformu i otklonili još jednu prepreku na putu ka Evropi. Cvrc! Ali, o ovim pitanjima često raspravljaju i oni koji nisu udarili ni tačku na `i` u svom doktoratu, a nikada u životu nisu pročitali niti jedan stručni rad, a kamoli noviju literaturu. Rekla sam i stojim iza toga da ću Kasipoviću poljubiti javno ruku ako zaista uvede red u obrazovni sistem. A podsećam da se svekoliki srpski narod podigao kada je Hrvat postao ministar obrazovanja. Bili su glasni i mnogi Srbi koji su to obrazovanje srozali na najniže grane. Tom Hrvatu ću poljubiti i drugu ruku ako zaustavi sakaćenje društva tako što se diplome štancaju po vatrogasnim domovima, halama ili kafani uz pomoć instant predavača. Sa tim papirima, koje drsko nazovu diplomama, u nekom ozbiljnijem svetu može se zatvoriti rupa na prozoru ili gurnuti u cipelu kad promoči. Toliko vrede. Da ne govorim da se već peva: `Gde god nađeš zgodno mesto, tu fakultet posadi...` Očekujem da se uskoro otvori bar jedan univerzitet u mestu koje svesrdno promovišem, a to su Gornji Prkalovci (Upper Prcalovaces).
Zdravlje? Šta to beše? Je li to onaj projekat demokratizera i demokretenizera da nam uvale porodičnu medicinu gde kad ti pozli, kažu ti da dođeš za tri dana jer tada ima termin? Je li dovoljno da nam zdravstvo počiva na nekoliko entuzijasta i profesionalaca koji su ozbiljno shvatili Hipokratovu zakletvu? A da ne pominjem kako su neki `doktori` osramotili profesiju tako što su prošetali (bukvalno prošetali!) kroz fakultet. Da se deca ne muče, a i da im se ne ogadi medicina na tamo nekim vežbama, laboratorijima ili, ne daj bože, dožive traume na ispitima kod profesora koji su ozbiljno shvatili svoju ulogu.
Ali, važno je da smrknuta i zabrinuta lica, uzdišući pomenemo policiju, pa aprilski paket, a onda trajnu kategoriju Republiku Srpsku, skupu i glomaznu Federaciju i nepredvidivu Bosnu i Hercegovinu.
Reforma kao kult. Reforma kao fetiš. Reforma kao cilj sam po sebi. Reforma kao forma. Suština, odnosno mi, ionako nikome nije bitna. Svaki put mi pozli kad čujem ono `neophodno je da se ispune još neki uslovi...` i onda dođu podele na progresivne i retrogradne. Koji još uslov treba da ispunim da mi ne nasrćete na dostojanstvo?
Pa se setim škole i studiranja. Delili smo se na one koji su učili za ocenu, zatim one koji nabubaju napamet i pojma nemaju šta, te one koji su, kako bi se reklo, učili sa razumevanjem. Naravno, bilo je i onih koji su bili u prvim redovima na predavanjima, zapitkivali profesora i zaljubljeno ga gledali (sa ponekom suzom i obaveznim treptanjem), ali se taj vid prenemaganja često isplatio na ispitu. Ni sada nije mnogo drugačije glede naših i stranih. Mogli bi se isto podeliti ako se reforme shvate kao predmet, a demokratizeri i demokretenizeri kao profesori.
Ne znam kako vi, ali ja bih u Evropu i svet učeći lekciju sa razumevanjem.