''Čujem da svedočiš pred Vrhovnim sudom Srbije'', reče mi, pre mesec dana jedan prijatelj. ''Otkud ti to'', zapitah. ''Pa video sam na nekim vestima na TV!'' I ja se setih da je prvi put u svojoj istoriji VSS odlučio da sam presudi u postupku za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali.
Pre nekoliko dana i u novinama videh informaciju o svom svedočenju. Bi mi malo čudno jer me niko na to svedočenje nije pozvao, barem onako kako to zakon nalaže i kako sam pozivan mnogo puta do tada. I bez obzira na to, što sam se godinama unazad odazivao ne samo na sve sudske pozive, već i informativne razgovore, razne skupštinske komisije i anketne odbore, prvi put sam bio u dilemi, da li da se pozivu ako ga i dobijem i ovaj put odazovem!
Ali krenimo redom. Odmah po postavljenju na mesto načelnika RDB u februaru 2001. god. svedočio sam na Anketnom odboru Skupštine SRJ, formiranom povodom rasvetljavanja ubistva nekadašnjeg ministra odbrane Pavla Bulatovića. Bez obzira što su tim odborom rukovodili ljudi poput Vojislava Šešelja, bivšeg julovskog ministra Milovana Bojića i ostalih ''eminentnih'' predstavnika Miloševićevog režima. Bio sam i ostao legalista. U novembru iste godine, dao sam iskaz Komisiji Vlade Srbije, formiranoj nakon pobune JSO, a nešto kasnije svedočio sam i na Anketnom odboru Skupštine Srbije, koji je proveravao tvrdnje DSS da je Biro za komunikacije Vlade Srbije, prisluškivao Vojislava Koštunicu. Saslušavan sam i od strane takozvane Koraćeve komisije, koja je nakon ubistva premijera Đinđića ispitivala propuste u njegovom obezbeđenju.
Tokom 2004. god. pozvan sam na informativni razgovor kod svojih kolega iz BIA, po nalogu novog direktora Radeta Bulatovića, a nešto kasnije i u Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala po nalogu ministra Jočića, zbog svojih javnih izjava vezanih za ubistva Momira Gavrilovića i Slavka Ćuruvije. Bio sam na informativnom razgovoru i u GSUP Beograd, zbog intervjua datom nedeljniku ''Vreme'' u kome sam, u ne baš pozitivnom kontekstu pominjao pomenutu dvojicu i njihovog partijskog šefa.
Svedočio sam u postupku za ubistvo Ivana Stambolića i ubistvo Slavka Ćuruvije. Dao sam iskaz istražnom sudiji u postupku koji se vodi protiv Radeta Markovića i nekoliko njegovih saradnika, zbog nezakonitog prisluškivanja. Svedočio sam u postupku povodom ubistva premijera Đinđića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi. Svedočio sam i svedočim i u mnogim drugim postupcima. Naravno i dva puta u postupku za četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali! ''Pa, čoveče, ti si bio na čelu te jebene službe nepunih deset meseci, a sada ćeš deset godina da se povlačiš po sudovima'', reče, čuvši sve ovo, jedan moj prijatelj, pitajući me istovremeno, da li se to ''isplati''. Da li je sve što sam uradio i radim, vredno svih maltretiranja koja sam doživeo?
Procenite sami! Posle petooktobarskih promena prihvatio sam najgore radno mesto u državi, želeći da i ja dam doprinos stvaranju jedne nove, bolje Srbije. To je podrazumevalo i rešavanje teškog kriminalnog nasleđa iz Miloševićevog perioda u kome su i neki ''moji radnici'' imali zapažene uloge. Ja sam to i tada znao. Zato mi je trebalo samo mesec dana da uhapsim ubice sa Ibarske magistrale i predam ih pravosudnim organima! U tom trenutku, među njima nije bilo njihovog komandanta, ne zato što sam ja ili bilo ko drugi mislio da je on nevin već zato, što ga niko od više desetina ispitanih radnika Službe i Jedinice, tokom istrage nije gotovo ni pomenuo. Dakle, nije bilo nikakvih dokaza ni indicija koje su ga mogle poslati u zatvor!
Ali kada su prve ubice iz Miloševićevog vremena privedene pravdi, supruga Vuka Draškovića, me je umesto da mi čestita, optužila da sam Legijin jatak, Miloševićevac i espeesovac. Rekla je da pljuje na sve to što sam uradio, nazvala me đubretom i zapretila mi zatvorom, čim dođe na vlast?!? U zatvor nije uspela da me pošalje, ali me je njen muž, čim je ''došao na vlast'', odnosno postao ministar spoljnih poslova, smenio sa mesta direktora Službe za istraživanje i dokumentaciju i ''prosledio'' u MUP svom kolegi iz Vlade Jočiću. Nimalo mu nije bilo neprijatno, kada me je Jočić kao generala, bivšeg načelnika RDB i direktora SID, u znak zahvalnosti za sve što sam uradio za državu Srbiju, rasporedio za ''vatrogasnog analitičara''. Ni kada me je nešto kasnije disciplinski kaznio zato što sam se drznuo da kažem javno da nisam ubio svog kolegu Gavrilovića, niti sa Legijom švercovao drogu. Nije se uzbudio, ni kada je Rade Bulatović protiv mene podneo krivičnu prijavu, zato što sam, navodno, nezakonito prisluškivao ratne zločince, albanske i ostale teroriste, ubice i kriminalce, među kojima su bili i ovi koji su pokušali da ubiju njega. Ni kada je Legijin štićenik, Bracanović nakon mog odlaska iz RDB-a iz te sužbe izbacio oko 500 radnika, uglavnom onih koji su sa mnom hapsili ubice i ratne zločince! Ni kada su oni marginalizovani, omalovažavani, šikanirani, raspoređivani na najmanje plaćena radna mesta i penzionisani! Ni kada sam ja, posle dvadeset godina rada, bio primoran da ''odem na ulicu'' rađe nego da budem ''vatrogasac''.
Jasno je, dakle, da sam rešavajući tuđe probleme, državne i narodne, napravio velike probleme svojim saradnicima, prijateljima, porodici, a na kraju i samom sebi. A jasno je i zašto sam u dilemi, da li da još jednom odem pred sud. Gde me ubice i njihovi advokati optužuju da sam ceo postupak lažirao i montirao?! Gde me ''žrtve'' optužuju da sam štitio ubice. Gde me je pre nekoliko dana pljuvao i vređao mali, iskompleksirani i beznačajni policajac Ljuba Milanović - poslušnik i potrčko Danice Drašković, koji umišlja da je Džems Bond i Šerlok Holms. Gde me je ista ta Danica ismevala, tvrdeći ''da sam se sakrio u mišju rupu''? Ona kojoj je besmisleno reći da u odnosu na nekoliko stotina kvadrata stambenog i poslovnog prostora, koje je kao ''invalidska penzionerka'' i ''žrtva Miloševićevog režima'' stekla nakon odlaska u penziju, moj stan od pedesetak kvadrata, možda izgleda kao ''mišja rupa''. Ali ''mišja rupa'' u kojoj ne zive dve budale već jedna normalna i srećna porodica.
Na kraju krajeva, zašto da idem pred sudiju koji je nezvanično izjavio ''da mu nije jasno šta se mi (Mihajlović, Mijatović i ja) pravimo ludi i ne dolazimo na sud (na koji uopšte nismo ni pozvani) kada cela Srbije zna, da treba da svedočimo''!?! Pa ako je i od sudije Vrhovnog suda i od Srbije, mnogo je!!!