Propadale su države i njihove vojske, ali ne i "ona". Ona je opstajala i opstala. Nema više druga Tita, Partije i Armije, nema admirala i generala, sve ih lagano prekriva zaborav, ali misija i dalje traje. "Dozvolite da se obratimo" je preživela SFRJ, SRJ i SCG, evo dočekala je i Srbiju, samo se sada zove "Dozvolite..."
Kao avet prošlih vremena, duh nekadašnje države i njene ideologije i Jugoslovenske narodne armije, ona i danas svedoči o neuništivosti jedne ideje. Raspala se Jugoslavija, raspala se Armija, a i narod se umnogome zahvaljujući baš toj Armiji ne oseća baš najbolje, ali ideja i oni koji iza nje stoje (ili se kriju) za to ne haju.
Da li je moguće da nam nakon svega što se desilo danas neko servira ovakve otužne ideološko-propagandne sadržaje, koje je davno pregazilo vreme. Ima više od 20 godina kako se u bioskopima pre projekcije filma više ne prikazuje. Žurnal koji je imao istu propagandnu svrhu, ali zato na nacionalnoj TV `evropske Srbije` strojevim korakom i dalje marširaju potomci neuništive JNA... Prezentiraju nam nova oružja, a naši avioni stoje bez kerozina, neremontovani...
Kakav je smisao svega toga? Da nas uvere da su oni još tu, da nas motre, osluškuju i prisluškuju, brane samoupravni socijalizam od sve nasrtljivijeg međunarodnog imperijalizma ili svoje davno stečene pozicije, i da i dalje utiču na naše male živote. Sve to pomalo.
Kada je tačno pre 40 godina drug Tito, želeći da se suprotstavi etatističko-birokratskim otuđenim i odnarođenim strukturama i otuđenim centrima moći, oličenim naravno u moćnom i popularnom Rankoviću i svemoćnoj Udbi, svesno uništio njega, nju i njenu moć, prenevši je na vojne službe bezbednosti, verovatno nije ni slutio kakvog monstruma stvara.
A, možda je i znao, ali ga nije bilo previše briga, jer su vojnici obožavali svog Maršala i Vrhovnog komandanta.
Zahvaljujući ovom Titovom poklonu, milijardama ne dinara, već maraka i dolara, koje su se legalno slivale u vojni budžet, kao i tajanstvenim i ilegalnim prihodima od trgovine oružjem, tokom narednih četvrt veka i vojni vrh i vojne bezbednosne strukture doživele su neviđeni procvat. O razmerama njihove moći i uticaja na naše živote obični ljudi ne mogu ni da sanjaju.
Dvadeset pet godina zaštićeni vrhovnim božanstvom i vojnom tajnom, s džepovima punim novca i jasnom idejom, oni su se kao kancer proširili na celo društvo infiltrirajući se u sve njegove sfere. Nauku, privredu, medije, politiku... I dok su vojni obaveštajci s koferima punim dolara putovali svetom, kupujući i prodajući informacije i oružje, istovremeno stvarajući i službene, ali i privatne kontakte i veze, i svoje saradnike nagrađujući hiljadama dolara, međunarodnim seminarima, mi mali srpski udbaši smo ponosno vozili trule jugiće, a po beogradskim birtijama sa saradnicima ispijali kafe i vinjačiće i bili srećni kada na kraju godine dobijemo stotinak maraka da tim istim saradnicima kupimo flašu viskija i kravatu.
Odmah po dolasku na vlast i Milošević je brzo postao svestan njihove moći i ona mu je, kao drugu Titu Rankovićeva i Udbina, zasmetala. Zato je pokušao da klatno, koje je zaljuljao njegov slavni prethodnik, vrati na drugu stranu. Postavivši na čelo DB-a mladog, pametnog i sposobnog načelnika dao mu je mandat (bar su nama tada tako pričali) da napravi najjaču službu na Balkanu. I on je za nekoliko godina to uspeo, preuzevši već sredinom devedesetih dobar deo tih moći vojnih bezbednosnih struktura. Ali, zahvaljujući ratovima i kriminalu, već krajem devedesetih se ispostavilo da je samo jedan monstrum zamenjen drugim.
Početkom devedesetih, po nalogu sa najvišeg mesta u državi i najvišeg mesta u Službi, sa ulice je, dok je izlazio iz stana svoje ljubavnice (inače poznate glumice i estradne umetnice), pokupljen jedan visoki obaveštajni oficir najbliži saradnik prvog čoveka vojske. Ne uhapšen, jer je to službena radnja koja proizvodi neke trajne posledice, već doslovno pokupljen. Stavljen u auto i odvezen na mesto gde se moglo dugo i na miru razgovarati. Kada kažem dugo, mislim danima i nedeljama. Naravno da je bilo simpatično kada je nimalo zbunjena glumica odmah izjavila da sa pukovnikom osim u `onim` nije ni u kakvim drugim odnosima. A, iskusni obaveštajac, znajući šta je radio i čime se bavio, nimalo se nije uzbudio, niti je pitao ko ga je i zašto pokupio i gde ga je odveo. Tako je započela čuvena akcija `Gremlin`.
Prvih nekoliko dana pukovnik je pričao gluposti, banalne i nebitne stvari, ali je, kako je i sam priznao, nakon desetak dana sedenja na nepoznatom mestu s nepoznatim ljudima shvatio da se klatno pomerilo na onu drugu stranu, suprotnu onoj na kojoj se on nalazio. Ako `njegovi` za 10 dana nisu digli dževu, niti imali snage i moći da saznaju gde je i šta se sa njim dešava, jasno je da su počeli da duvaju neki novi vetrovi.
A, onda je počeo da priča... Između ostalog i to kako su drugovi vojnici još pre raspada SFRJ, sluteći šta će se s njom desiti, planirali državni ili bolje reći vojni udar. Kako su zahvaljujući novcu i moći obavili opsežne pripreme i u tajnosti mesecima razgovarali sa stotinama privrednika, policajaca, diplomata, visokih političkih i partijskih funkcionera, koji su podržali ideju vojnog udara. Išlo se toliko daleko da su u svim jugoslovenskim republikama bili pripremljeni `novi organi vlasti`. Tačno se znalo ko će biti novi predsednik Predsedništva u Sloveniji, a ko u Makedoniji, ko će biti predsednici izvršnih veća, odnosno vlada i ko će obavljati ostale važne državne funkcije.
Kako i zašto su odustali pisaće valjda u memoarima neko pozvaniji od mene. A, da su bili moćni - bili su, i da se imalo - imalo se. Nešto je ostalo po magacinima, koji danas redom eksplodiraju širom Srbije, a nešto smo bogami i 2002. godine prodavali Sadamu.
A, što se tiće one `nevidljive` moći - političke i finansijske, svedoci smo da je ona kao i `Dozvolite...` preživela sve do danas. Delom zahvaljujući visprenosti najviših vojno-bezbednosnih struktura, a delom i zahvaljujući činjenici da su u Srbiji nakon 5. oktobra odmah našli novog Vrhovnog komandanta, koji ih je u zamenu za deo moći i deklerativnu lojalnost `sakrio pod svoj šinjel`.
Da li je drugačije i u ostalim državama nastalim raspadom SFRJ? Sumnjam. Valjda ne treba pominjati da su saradnici KOS-a ne samo bili, već u nekim od njih i danas to jesu visoki državni funkcioneri, ministri, pa čak i premijeri i predsednici. I nadbiskupi i patrijarsi i imami, što da ne.
Zašto vas onda čudi što neki policijski ili funkcioneri bezbednosnih službi objavljuju memoare sa spiskovima nekadašnjih saradnika. I zašto vas onda čude neki Muslimovići, Mlađe i Neđe i ko zna koji drugi... Zar je onda čudno što dolazeći u Beograd Alija Delimustafić zove bivšeg načelnika KOS-a da popiju kafu kao nekad, pre mnogo godina ili decenija u Sarajevu, dok je ovaj tamo službovao.
Uostalom, zašto bih ja pričao tuđe priče. Od mene i ovoliko dosta.