Iako je o budućnosti, pa i njenoj ekonomskoj dimenziji, nezahvalno govoriti, čitaoci svakako očekuju da čuju neku reč o 2012. uoči njenog nastupanja. Kako stvari stoje, 2012. ne može biti bolja od 2011. Biće sreća i ako bude samo malo gora. Ona ne može biti bolja ni u zapadnoj Evropi ili Skandinaviji, a posebno ne može u jugoistočnoj Evropi (JIE), koja ima najveći broj ekonomski problematičnih zemalja.
Osnovna odrednica ekonomskih prilika u Evropi biće razvoj krize u evrozoni i EU. Rizici evrozone će porasti. To znači, dalji rast cene zaduživanja za skoro sve zemlje evrozone, smanjenje kreditne aktivnosti bankarskog sektora, seobu kapitala od nestabilnih ka stabilnijim zemljama, a od Evrope ka SAD i drugim krajevima sveta. Naravno, to će dalje slabiti poslovnu aktivnost i pomerati evropske ekonomije u pravcu recesije, a neku zemlju možda i u pravcu depresije (pad ekonomske aktivnosti preko 10%).
Za privrede JIE to su loše spoljne vesti koje dolaze na niz loših vesti iz pojedinih zemalja tog regiona. Grčku od bankrotstva štiti samo ogromna spoljna pomoć, koja se u nekom času može prekinuti. Grčke banke i investitori su aktivni u JIE, pa bi svako naglo pogoršanje grčkih prilika bila dodatno loša vest za čitav region. Još bar dve zemlje JIE i članice EU suočavaju se sa problemima. Mađarska za lek od kombinacije pada ulaganja, visokih deficita i privredne stagnacije pomoć očekuje od MMF-a. Ta pomoć može da privremeno pokrije deo deficita, ali ne može da pokrene nova ulaganja. Ovo drugo mogu samo strukturne reforme.
U senci većih problema u EU nezapaženo su prošle vesti sa finansijskih tržišta da se cena servisa slovenačkog duga u decembru 2011. približila 8%, što je iznad nivoa problematičnih zemalja poput Italije i Španije. Slovenija trenutno nema visok javni dug (oko 43% od BDP), ali ima budžetski deficit od 6% i vrlo lošu privrednu situaciju. Slovenci dugo nisu hteli da prodaju svoje firme strancima, tako one nisu mogle doći u efikasnije ruke, gubile su tržište i mnoge od njih su propale. Sada Slovenci hoće da ih prodaju, ali ko će kupovati propale firme.
Ako su "velika braća" iz regiona u problemima, a to su tri pomenute zemlje članice EU, šta reći o malim, poput Hrvatske, Srbije, Federacije, RS ili Crne Gore. Veliki problemi Grčke, Mađarske i Slovenije im samo otežavaju ionako nezavidan položaj. Sva "mala braća" imaju i nekoliko sopstvenih, a međusobno zajedničkih problema. Sve pomenute zemlje imaju državne nadnice i penzije iznad ravnotežnog nivoa, zato se stalno zadužuju da bi ih održali. Sve imaju značajne deficite na trgovinskom i tekućem računu, što je pokazatelj njihove slabe konkurentnosti. U mnogima je slaba likvidnost. U svima su berze enormno pale. Svim zemljama preti dalja erozija kreditne aktivnosti, zbog povlačenja novca od istočnoevropske periferije ka centralama u zapadnoj Evropi. Svima preti manji izvoz u EU, zbog tamošnjeg pada privredne aktivnosti. Svima u regionu JIE preti pad privredne aktivnosti, a rast nezaposlenosti. Ima i nekih razlika među zemljama ovog regiona. Entiteti BiH, te Bugarska i Makedonija imaju nizak nivo javnog duga. Crna Gora ima nešto viša strana ulaganja per capita nego ostali u regionu. Hrvatska ima viši javni dug, ali i veće prihode od turizma, pa su je finansijska tržišta za sada poštedela. Srbija ima suficit u CEFTA. Ali svetlih tačaka je malo.
Opšti je ekonomski utisak za zemlje JIE da nijedna u 2012. neće pokrenuti dublje strukturne reforme. Sve će, sasvim obrnuto, pokušavati da sačuvaju status quo, u nadi da će 2013. stvari u Evropi izgledati bolje, pa da će usled toga i u njihovim zemljama biti bolje. Ta nada je pogrešna. Evropa neće tako brzo izaći iz ovih problema u kojima se sada nalazi. Njeni problemi su sistemski, a na rasplet se može čekati i deset godina. Ona brani jedan pogrešan i skup koncept, koji je svojevremeno isticala kao konkurentsku prednost, a koji se naziva socijalna država ili država blagostanja. Obećanja te države su sjajna, jedino je problem što to nema ko da plati. Posle propasti socijalizma pre četvrt veka, socijalna država je najnetržišnija pojava na planeti. Finansijska tržišta su to namirisala i pokrenula preispitivanje finansijske održivosti tog koncepta. Zato to nije pitanje Grčke ili neke druge zemlje, već nešto što bi se moglo nazvati end game. Evropa nema ni sredstava ni jedinstvene volje da takav sukob dobije. A i kada bi imala, poenta je da ne bi imalo smisla da takav sukob dobije. Kakav bi to bio svet u kome bi se profiti privatizovali, uz bliskost državi, a gubici socijalizovali. Vrlo bi sve to ličilo na socijalizam.
Ako je tako, onda nije dobra politika čuvanja status quo u JIE. Jer, potrošiće se vreme i novac na nešto što se ne može sačuvati. Zato bi mnogo bolje bilo kada bi zemlje JIE krenule u reforme, koje bi ličile na ono što su radile baltičke zemlje 2009 - 2010. ili Britanija danas. Naravno, reforme je mnogo lakše raditi u dobrim vremenima. U lošim ih rade samo retki i hrabri.
Ali, Balkan nije što i Baltik ili Britanija. Ovde se politika ne vodi aktivno, nego reaktivno. Čeka se da dogori do nokata, pa se onda gleda šta raditi. Zato Balkan i jeste najnerazvijeniji deo Evrope. Ne verujem da ovo što pišem ne vide i mnogi ljudi iz ovog regiona. Mnogi vide, uključujući i neke na vlasti, ali nema kritične mase i hrabrosti da se sudbina uzme u svoje ruke. Zato ćemo u regionu 2012. dočekati sa zebnjom, a nje će biti mnogo više nego što bi moralo.