Nije mi jasan stav Dimitrisa Kurkulasa da je promjena Ustava top prioritet za BiH kada je u pitanju napredak prema Evropskoj uniji. I to ne samo u pogledu presuda Evropskog suda za ljudska prava, kako kaže, već u smislu pravljenja države koja će se moći suočiti sa izazovima pristupa Uniji.
Stvarno mi nije jasno šta ovaj evropski diplomata ima na umu kada govori o promjeni Ustava? Ali, Kurkulas nije jedini evropski diplomata koji ima uopšten šablon po kojem pristupa suštinskim pitanjima države u kojoj je, evo, već četiri godine radio i živio.
"Promijenite Ustav, eto, dogovorite se i vrata Evrope su vam odmah otvorena", gotovo papagajski ponavljaju diplomate nižeg i višeg ranga već desetak godina, tačnije od kada je počela priča o evropskoj budućnosti i svemu onome što ide uz to.
Mora se priznati da je ta priča tamo negdje početkom 2000. godine stvarno zvučala idealno, primamljivo, obećavajuće, davala je nadu i nekakav cilj kojem treba težiti. I bez obzira što je Pedi Ešdaun tokom misije ovdje bukvalno silovao sve te evropske standarde srozavajući ih na kolonijalno upravljanje, ni tada priča o Evropi nije toliko gubila na atraktivnosti. Pa čak ni beskonačno političko mrcvarenje građana oko vizne liberalizacije nije značajno povećalo broj evroskeptika.
Međutim, ono što definitivno utiče na evropsko raspoloženje, a sad govorimo u Republici Srpskoj, je priča o nekakvim fiktivnim ustavnim promjenama koje bi trebalo da provedemo da bismo, eto, mnogo lakše mogli odgovoriti evropskim integracionim izazovima. I tu nastaju problemi, jer niko nikada nije tačno definisao šta to treba u bh. ustavu mijenjati da bi država bila prihvatljiva briselskim činovnicima, ali se po pravilu nameću nekakvi standardi koji, eto, slučajno urušavanju nadležnosti entiteta u korist države.
Naravno, takva priča jedino odgovara sarajevskoj unitarističkoj politici, koja se hrani pričom o jakoj državi i slabim entitetima, kao da su entiteti strano, a ne sastavno tkivo te države. Jedini jasan zahtjev koji bi vlasti BiH trebalo da ispoštuju, a odnosi se na promjenu Ustava, definisan je presudom Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na i pravo ostalih. a ne samo konstitutivnih naroda da mogu biti birani u Predsjedništvo i Dom naroda BiH. I ništa više.
Upravo tu počinje sva drama na ovdašnjoj sceni, jer kroz tu presudu sarajevski politički milje želi zatvoritu i priču o ukidanju svega što ima veze sa pravom entiteta u odlučivanju na državnom nivou ciljajući prvenstveno na entitetsko glasanje. Tu je početak, sredina i kraj svih pokušaja promjene Ustava.
I zato, stvarno mi nije jasan taj Kurkulas. Nije valjda da ne zna za apokaliptičnu viziju svog šefa u Briselu Žozea Manuela Barosa, prema kojoj postoji mogućnost da vlast u zemljama kao što su Grčka, Španije i Portugal, koje su najače pogođene krizom, preuzmu militantne grupe ili da dođe do velikih socijalnih nemira zbog bankrota.
Barosovo upozorenje stiglo je nakon što su evropski šefovi počeli raditi na hitnom paketu pomoći za Španiju, koji će iznositi stotine milijardi dolara nakon što je prije nekoliko mjeseci odobren paket od 650 milijardi dolara pomoći za Grčku. Ovo Barosovo upozorenje da bi ekonomska kriza mogla dovesti, ne samo do propasti evra već bukvalno i Evropske unije, izazvalo je veliku zabrinutost najvišeg vrha u Briselu, ocjena je više analitičara i medija.
Ono što hoću da kažem je da su se okolnosti u Evropskoj unije i oko nje drastično promijenile, pogotovo ekonomske, pa samim tim i priča za uši ovdašnje javnosti ipak bi danas trebalo da bude malo ljepše upakovana. Kurkulas bi trebalo bar da zna da sve više ljudi postavlja logično pitanje: Gdje mi to i zašto žurimo?
Ukupni odnosi koji su pokazale najjače članice prema, recimo, njegovoj Grčkoj, od prijedloga da se po kratkom postupku izbaci iz evrozone pa do uvođenja prinudne uprave, nešto slično kao ovdje sa OHR-om, treba da budu veoma dobro analizirani od ovdašnje političke elite. Bar u Banjaluci, ako neće i u Srajavu.
Nisam evroskeptik, ali interesi se mijenjaju i niko sa sigurnošću ne može znati kako će deset godina izgledati Evropska unija, odnosno hoće li je uopšte i biti u ovakvom političkom i ekonomskom okviru. Valentin Incko je nedavno tu 2020. godinu označio kao realnu u kojoj je moguće očekivati ulazak u tu i takvu nepoznatu uniju. Ništa primamljivo i obećavajuće danas ne nude briselski činovnici.
Danas pitanje o budućnosti Evropske unije postaje dominantno političko pitanje svih njenih sadašnjih članica, ali to nije bio slučaj, recimo, do samo prije pet godina.
U Njemačkoj, na primjer, u vrijeme kada je Angela Merkel dolazila na vlast, tema u javnosti nije bilo ni evropsko glasanje njihovih komšija o pitanjima Evropske unije, pa čak ni glasanje u vlastitoj zemlji u odabiru evropskih poslanika. Mediji su to plasirali tek toliko da se zabilježi.
Danas politička karijera Merkelove, trenutno najuticajnijeg evropskog lidera, direktno zavisi od pojednostavljenog, ali ključnog pitanja sa kojima se suočava Evropska unija - koliko još dugo Njemačka ekonomija može finansirati potrošnju Grčke, Španije ili Portugala? Da živim u Njemačkoj, vjerovatno bih glasao za one političare koji se zalažu da im se ne da više nijedan evro. Neka malo i oni rade. No dobro.
I danas, kada se Evropa nalazi u ekonomskoj krizi, možda najjačoj od Drugog svjetskog rata, kada se nalazi u krizi identiteta, u krizi svijesti, sve više ljudi sebi počinje postavljati ista pitanja kao i ovdje u BiH. Koju to Evropu želimo i koliko nas stvarno to košta?
Jedna kolumna nije dovoljna za odgovor na ovo pitanje, ali u njoj ima sasvim dovoljno prostora da se kaže tipovima tipa Kurkulasa ili Incka da stvarno ohlade malo priču o ustavnim promjenama kao nekakvom uslovu za Evropu.
Polako, ne treba žuriti. Ukinite prvo vize. Biće sasvim dovoljno vremena i za integracije.