Proteklog vikenda na Brdu kod Kranja održan je neformalni susret ministara spoljnih poslova država Evropske unije. Ovakav neformalni skup deo je dogovorenih obaveza predsedavajuće zemlje, kojeg, zavisno od pozicije pojedine predsedavajuće, određuje i dnevni red. Na ovom skupu, uprkos drugim aktuelnostima i dilemama današnjice, poput Tibeta, na dnevnom redu ipak je bila centralna tema zapadni Balkan. U zdanje na Brdu tako su došli i srpski ministar Vuk Jeremić, a i kosovski premijer Tači. Tamo je bio i visoki predstavnik Miroslav Lajčak, kao predstavnik međunarodne zajednice, a i specijalni predstavnik Evropske unije.
Pre nego nastavim moram na ovom mestu podsetiti na dosta efikasan dvojac Ešdaun - Terzić, koji je uprkos neslaganjima ipak imao viziju, da ne kažem politiku, gde treba Bosna i Hercegovina da krene. Od reforme vojske pa do uvođenja PDV-a vodila se borba za suštinu izlaska iz nostalgične prošlosti u savremeni svet funkcionisanja posttranzicijskog društva i države.
A protekli vikend viđenje Bosne i Hercegovine svelo se na konstataciju da treba usvojiti reformu policije, a onda, krajem aprila, potpisati već decembra prošle godine parafirani Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s EU. Možda bi bilo za ministre spoljnih poslova zemalja EU interesantno pored svog službenika čuti i nekog od domaćih ličnosti na najodgovornijim položajima, na primer predsedavajućeg Saveta ministara ili bar ministra spoljnih poslova BiH. Jer, ipak je dejtonska BiH još daleko od konačneg dogovora i uprkos većinskoj želji da zemlja postane deo evroatlantskih integracija nije napravila odlučujući korak, a to je ustavni dogovor kako dalje. Ovo je pre nekoliko dana primetio čak bivši visoki predstavnik Švarc-Šiling, koji nije bio u kondiciji da inicira prirodan proces domaćeg dijaloga o ovom osnovnom uvetu za stabilnu državu.
Neformalno druženje evropskih ministara rezultovalo je izjavom o zapadnom Balkanu, nije bilo ni dokumenata ni zaključaka, već izjava koja sadrži tri pitanja strategije Unije prema zemljama regiona. Radi se o politici proširenja EU, o privrednoj saradnji kao instrumentu afirmisanja saradnje u regionu i stvaranja klime za veća ulaganja, a treći element izjave podstiče jačanje takozvanog civilnog društva.
U suštini izjava ne donosi ništa novo ali se, ipak, u političko-diplomatskom jeziku može okarakterisati kao podsticaj. Jer, od sastanka u Solunu 2003. godine, kada je evropska perspektiva regije ušla u rečnik Brisela, preko sastanka u Salcburgu 2006. godine, opet je proteklog vikenda na Brdu kod Kranja istaknuto da je jačanje evropske perspektive velika briga Unije i da na kraju realizacija svih tih obećanja leži u rukama pojedinih zemalja, njihove spremnosti i volje.
Dok u Zagrebu čekaju američkog predsednika i poziv u NATO savez, Beograd je u predizbornom vremenu, uz traume kosovskog čvora se otvaraju opasne debate u Makedoniji i nametanja ko je jači u svom konceptu u Bosni i Hercegovini. A Evropska unija, pomalo je umorna od otvaranja perspektiva, kao što je i region umoran od politika konačnih rešenja.
Perspektiva je i bezvizni režim za zemlje zapadnog Balkana, a i jačanje domaćih privreda i tako stvaranje perspektive evropskog, to jest normalnog života za žitelje ovog dela Evrope. Ali najbitnija perspektiva je shvatanje da vreme odmiče i da niko nema pravo da zatvara perspektivu u ram parcijalnog interesa, opravdavanjem da vreme radi za njegove ciljeve. Kad-tad. Jer time se ulazi u izolaciju sa svim što ona predstavlja. Ovo znači akt nasilja nad generacijama koje se rađaju i koje dolaze. I s pravom traže realnu perspektivu.