Na jučerašnjoj godišnjoj konferenciji Banjalučke berze bilo je riječi o perspektivama investicionih fondova u Republici Srpskoj. Kao i na pet proteklih konferencija, mnogo se govorilo, a ništa se nije konkretno radilo. Cilj je zadržati status quo, od kojeg pojedinci debelo profitiraju, a svi ostali siromaš
Krenimo redom. Masovnom privatizacijom je omogućeno građanima da svoje vaučere ulože ili u preduzeća ili u tadašnje privatizaciono-investicione fondove (PIF). Tako su građani 2001. godine uložili 74% (iskorištenih) emitovanih vaučera u ove fondove, koji su im obećavali stručno upravljanje uloženim kapitalom, te isplatu dividende, kao godišnjeg prinosa na uloženi kapital. Obećavano je i da će PIF-ovi pokrenuti privredu Republike Srpske, da će uzeti učešća u radu preduzeća, podići nivo transparentnosti upravljanja i ulagati na tržištu kapitala.
Deset godina kasnije, ova priča je odavno zaboravljena. Ono što se desilo, jeste da su društva za upravljanje fondovima, od njihovog formiranja do danas, inkasirala preko 65 miliona KM na ime provizije za upravljanje! Nijedan investicioni fond, od 13 formiranih, nikada nije isplatio dividendu! Da stvari budu gore, katastrofalno loša zakonska regulativa je omogućila društvima za upravljanje investicionim fondovima da naplaćuju milionske provizije čak i onda kada su ti fondovi bilježili smanjenje imovine u svojim portfeljima za stotine miliona KM, što se pogotovo dešavalo u 2008. i 2009. godini.
Autor ovih redova je na prošlogodišnjoj konferenciji Banjalučke berze javno pitao predstavnika Udruženja investicionih fondova o ovim problemima. Odgovor je glasio: "Znate, to su provokativna pitanja. Troškovi rada su jako veliki." Naravno da su veliki, jer, ako se pogleda struktura rashoda društava za upravljanje, vidi se da na plate zaposlenima odlazi preko 70% ostvarenog prihoda. Kada se tome doda činjenica da neto vrijednost imovine fondova po akciji zadnjih godina ili pada ili stagnira, da fondovi ne trguju aktivno (pojedini fondovi ne obave preko desetak transakcija - godišnje!), a da se provizija naplaćuje prodajom akcija iz portfelja fonda, onda ispada da su društva za upravljanje fondovima paraziti kojima je zakon dozvolio da krčme imovinu fondova za svoj račun! Jer, ne zaboravimo, mali akcionari, građani Republike Srpske, kao i manji dio inostranih investitora, drže većinske pakete akcija u fondovima.
Tako je jedini zadatak društva za upravljanje da obezbijedi 30% akcija s pravom glasa na godišnjoj sjednici skupštine, kako bi bili usvojeni godišnji izvještaji i nastavljena pljačka i u idućim godinama! Pojedini fondovi čak ostvaruju, na godišnjoj bazi, milionske dividende od držanja određenih akcija u svojim portfeljima (npr. "Telekom Srpske"). Gdje su te pare?! Zakon je dozvolio i da društva za upravljanje mogu kupovati akcije fonda kojim upravljaju. Koristi se činjenica da, iako mali akcionari imaju ubjedljivu većinu u vlasništvu fondova, isti su neorganizovani i raspršeni na desetine hiljada akcionara koji pojedinačno imaju jako mali vlasnički udio.
Da stvar bude još gora, Komisija za hartije od vrijednosti RS, koja je nadležni državni organ za ovu problematiku, ne čini ništa da situaciju promijeni, i to tako traje godinama, sve na štetu malih akcionara, odnosno građana RS. Provizija se uredno naplaćuje, društva za upravljanje zadovoljna, Komisija za HOV zadovoljna. I vuk sit, i ovce na broju, reklo bi se.
Postoje dva rješenja ovog problema. Jedan je da Komisija za HOV RS, kao regulatorni organ tržišta kapitala, konačno propiše odgovarajuću zakonsku regulativu, koja će omogućavati naplatu provizije za upravljanje samo onda kada društvo poveća imovinu fonda kojim upravlja. Ako imovina fonda stagnira ili pada - društvo za upravljanje treba da radi bez naknade (nema zarade, nema plate).
Komisija za HOV RS može da utiče i da se ovakvi fondovi - rasformiraju. Likvidacijom fondova bi građani dobili više koristi (dobili bi akcije iz portfelja fonda) nego što je sad imaju (nulta korist).
Drugo rješenje je udruživanje malih akcionara. Mali akcionari moraju biti svjesni činjenice da bi, organizovanjem i udruživanjem, za kratak period od nekoliko mjeseci mogli da značajno utiču na promjenu politike društava za upravljanje, pa čak i da društvu za upravljanje koje ne ostvaruje zacrtane ciljeve daju - otkaz. Udruživanje malih akcionara bi, sigurno, disciplinovalo društva za upravljanje. Budući da je ovo interes više stotina hiljada građana Republike Srpske koji su vlasnici investicionih fondova, za očekivati je da i Republika Srpska konačno počne da štiti interese svojih građana i da podrži inicijativu malih akcionara.
Rješavanje problema malih akcionara i investicionih fondova bi imalo znatnog efekta na stepen korporativnog upravljanja u Republici Srpskoj, samo tržište kapitala, a inostranim investitorima bi se poslala poruka da je Republika Srpska u stanju da prevaziđe određene probleme i postane atraktivna destinacija za privlačenje, toliko potrebnog, kapitala.