Verujem da svi znate onu čuvenu izreku ''Da su posle bitke svi generali''. Šta to znači? Da posle bitke i pobede svi postaju generali? Ne, naravno, jer uprkos očiglednoj nepreciznosti i neodređenosti ove izreke, svi znamo da ona u stvari govori o tome kako su nakon završene bitke svi pametniji i svi znaju šta je trebalo učiniti da bi se pobedilo. Ali, iako vam je sve to odavno poznato, sumnjam da znate da je pomenuta izreka samo moderna verzija iliti parafraza jedne antičke izreke, koja je mnogo originalnija i jasnija, a glasi: ''Pune su jaruge naknadne pameti''.
Nije da ne volim generale, ali mi se ova antička verzija više dopada zato što je mnogo jasnija, ali i sveobuhvatnija i univerzalnija. Jer ne pametuju samo generali nakon bitke, već i svi ostali: i đaci posle pismenog zadatka, i šahisti nakon povučenog poteza ili završene partije, i glumci nakon odigrane predstave, i kritičari nakon pročitane knjige, i hirurzi nakon obavljene operacije, i seljaci nakon setve, i navijači nakon završene utakmice, a naročito političari, novinari i takozvani politički analitičari. A, u poslednje vreme, ponajviše pametujemo o Radovanu i Hagu.
Ali, i pored toga što smo imali na stotine i hiljade vojnih i policijskih generala, desetine predsednika, premijera i raznih ministara, stotine njihovih savetnika, raznih eksperata i političkih analitičara, što smo doneli Zakon o saradnji s Haškim tribunalom i formirali savete i akcione timove, što je na tu temu napravljeno na hiljade TV emisija, dato nebrojano mnogo izjava i komentara, napisano more novinskih članaka i analiza, mi se po ovom pitanju ne možemo pohvaliti baš nikakvom pameću. Ni ''tekućom'', ni naknadnom.
A, priča je počela pre 12-69 godina, kada je ovaj sud formiran pod patronatom Ujedinjenih nacija, a tome se nisu usprotivili ni Rusi, ni Milošević, ni Tuđman, ni Izetbegović, ni bilo ko drugi. Verujući da od toga neće biti ništa ili da će se suditi drugima, a ne njima. Mnogi tada nisu imali pameti da shvate ili prihvate namere i ciljeve ovog ''suda'', koji, uzgred rečeno, nisu bili nikakva tajna. Ali, vrlo brzo su se svi opametili naknadnom pameću. Svi, osim nas!
Jer, da se ne lažemo, ni Milošević, ni nova demokratska vlast ovom problemu nisu posvetili dužnu pažnju. A, ispostavilo se, opet naknadnom pameću, da je on vitalan za interese i budućnost ovog naroda. Milošević je u vreme osnivanja Tribunala bio ''miljenik'' međunarodne zajednice kao garant Dejtonskog sporazuma, pa se uljuljkan pohvalama koje je dobijao iz sveta nije previše obazirao na njega. Nije se previše uzbudio ni kada su Karadžić i Mladić optuženi za genocid i ratne zločine, zajedno s raznim Martićima, Babićima, Hadžićima i ostalima, misleći da mu Hag u stvari pomaže da se otarasi neposlušnih i potrošenih saradnika, koji su mu postali teret. Zato ga nije zanimalo ni šta piše u optužnicama protiv njih, a kamoli šta istražitelji Tribunala rade po Srbiji, s kim razgovaraju i kakve dokaze prikupljaju. A, šta su i kako radili, videlo se na suđenjima, a nešto sam i ja o tome pisao pre dve godine u kolumni ''Igrale se delije''. Misleći da ''mečka nikada neće zaigrati i pred njegovom kućom'', Milošević je očigledno bio vrlo nonšalantan po ovom pitanju. Ništa bolji nisu bili ni postpetooktobarski lideri, koji o Hagu očigledno nisu imali jedinstven stav. Naivno verujući da su ratni zločini i Hag Miloševićevo nasleđe, koje se njih ne tiče. Naknadnom pameću su, ipak, shvatili da to nije tako, pa su ''rešenje'' ovog problema videli u prostom hapšenju i isporučivanju onih koji su optuženi. Dok je Koštunica ''saradnju'' najpre shvatao kao opstrukciju saradnje i skrivanje optuženih, a potom i kao farsične performanse u vidu ''dobrovoljnih predaja''.
A, trebalo je odmah po osnivanju Tribunala u Srbiji prosto doneti zakon kojim bi se uredila saradnja s njim. Tako što bi se osnovao savet za operativno sprovođenje te saradnje, koji bi činili eminentni političari, diplomate, pravnici, advokati i stručnjaci za međunarodno pravo i što bi se građanima Srbije zabranio svaki kontakt s Tribunalom i njegovim istražiteljima bez znanja i saglasnosti saveta! Tako bi se znalo i ko je razgovarao s istražiteljima i o čemu. I šta su ga oni pitali i šta im je on odgovorio. A, pošto bi advokati i eksperti saveta prisustvovali svim razgovorima, oni bi se odvijali sasvim drugačije, jer bi građani uvideli da nisu prepušteni sam sebi, već da država stoji iza njih. Pa bi o razgovoru bio napisan izveštaj koji bi s raznom dokumentacijom činio arhivu ovog saveta, na osnovu koje bi se pravila državna strategija za svaki sledeći razgovor ili suđenje. Tako bi postupila svaka ozbiljna država, ali ne i Srbija.
Ona nikada nije imala nikakvu strategiji po ovom pitanju. Ni ozbiljnu, ni neozbiljnu. Ni organizovanu, ni spontanu. Ni tajnu, ni javnu. Pa su zato istražitelji Tribunala godinama, neometani i nekontrolisani od bilo koga, radili šta su hteli. Zato niko u Srbiji ni danas nema evidenciju ni s kim su sve razgovarali, ni o čemu, ni kakvim sve arhivama i dokumentima raspolažu. Zato je država SRJ svojevremeno došla u situaciju da moli Haški tribunal da joj dostavi stenogram razgovora njegovih istražitelja s nekadašnjim predsednikom te iste SRJ Zoranom Lilićem. Jer nijedno službeno lice države Srbije nije prisustvovalo tom razgovoru, niti je ijedan državni organ znao o čemu se razgovaralo, a kamoli imao taj stenogram. A, on je bio neophodan kako bismo mogli da zatražimo da se određeni delovi i podaci koji bi štetili našim državnim interesima ne koriste u postupcima pred Tribunalom.
Zato ne mogu da shvatim da se posle svih državnih, nacionalnih i pravnih katastrofa koje smo doživeli pred Tribunalom, ni danas pred njegovo zatvaranje, još nismo opametili makar i tom naknadnom pameću. Znam da mnoge ''boli uvo'' i za Kradžića i za Mladića i za sve ostale šofere, saobraćajce i zubare koji su sticajem okolnosti postali predsednici, premijeri, ministri, generali i vrhovni komandanti raznih srpskih država i državica i da mnogi osuđuju zločine koje su počinili. Ali, ne znam zašto im niko do sada nije objasnio da njihova sudbina nakon tih zločina više nije samo njihova, već se tiče svih nas. Ma kako to paradoksalno zvučalo, mi moramo da učinimo sve kako bismo pomogli njihovu odbranu pred Tribunalom. A, to se ne čini tako što ih u Hag ispraćaju premijer i patrijarh i što im poklanjaju automobil od 20.000 eura, već tako što država javno ili tajno potroši ako je to potrebno i 20 miliona eura na njihovu odbranu i advokate, kao što su uradili Hrvati i Albanci, kako bi zaštitila svoje interese. Ili tako što im vrati laptop i diskove koji su im potrebni za odbranu pred Tribunalom! Mada pojedini ''generali'', očigledno čak ni posle svih izgubljenih bitaka, ni to ne mogu da shvate?