Nekako bi logično bilo da u svakom tekstu dodirnem samo jednu temu, ali ove nedelje ne mogu da se odlučim između prodaje hrvatskog "Dukata" francuskom "Laktalisu", sankcija Iranu i večnog problema puteva nafte.
Ne ulazeći previše u istoriju kako je vozač postao najbogatiji čovek i nadmašio čak i ono što se zove `američki san` (mi takvih imamo podosta!) posebno je zanimljivo kako hrvatska javnost sada reaguje. Sada mu pominju prošlost, a do juče je bio zvezda poslovnog neba. `Konzum` je otkazao ugovor, kao najveći kupac `Dukatovih` proizvoda, jer francuski kupac nije ni kontaktirao veće kupce, a šta li će tek biti sa malim.
Hrvatska vlada je raspravljala o tome, iako je 92% akcija `Dukata` u vlasništvu jednog čoveka, do juče miljenika tih istih važnih ljudi. Pukla ljubav ili vreme da se vraća dug. Do juče vozač, danas živi u vili u Švajcarskoj i sa optimalne udaljenosti maše pa-pa onima kojima do danas nije smetalo kako je došao do takvog bogatstva, a pusice onima koji su mu omogućili da preko noći postane menadžer, hiperuspešan i bogat.
Kažu da je Luka Rajić kupio firmu za samo 10 miliona, a sada prodaje za dve milijarde, a pitaju se da li je sudbina da svaki hrvatski bogataš počinje kao šofer. Panika je i među poljoprivrednicima, naravno. I tako se uzburkala hrvatska javnost, pa se sada dosetili da je upravo Francuska 2005. pokrenula kampanju privrednog patriotizma kada je bila u pitanju prodaja njihovog `Danonea`.
Dobro bi bilo pogledati pravila i u ostalim članicama Evropske unije, čiji predstavnici nas ovde ubiše pričom o slobodnoj trgovini, otvaranju tržišta, privatizaciji svega postojećeg i tome slično. Ne daj bože pomenuti da bismo i mi malo pomogli domaću proizvodnju, posebno prehrambenu, odmah nas optuže za protekcionizam. To što su malo drugačija pravila kod kuće, nikom ništa. Po tuđim leđima nijedan eksperiment ne boli. Ne rekoše ni na početku da je ovo najgori model privatizacije ikad viđen, a da se ovde svećom traži neko ko zna upravljati u tržišnim uslovima.
Manje bi koštalo, a imalo veće efekte da su naše potencijalne menadžere odveli da vide kako to u stvarnosti izgleda umesto što su nam dovodili neke savetodavce da nam ovde izlažu teoriju. Stečajni upravnici su bili, najčešće, referenti za uništavanje preostalog; novi vlasnici uglavnom lični prijatelji glavnih faca našeg političkog neba; sposobnih menadžera ni na mapi, a sve to uz blagi klimoglav inostranih demokratizera i kobajagi eksperata, čast izuzecima.
Slično je i u Srbiji i u Hrvatskoj, a Crna Gora je odavno posed jednog čoveka, pa je ovaj proces išao unapred trasirano. Čemu li se čudimo i čemu li se čude, čudim se ja. Rajića ima u svakoj od YU-abortiranih zemalja, novac je jedini jezik koji svi razumemo i zajednička nam je kultura, a svaki od naših političara sanja da bude Rajić, ali da može i u selo svoje da svrati, jer izeš i Švajcarsku ako to selo ne vidi!
Spadam u one koji osuđuju sankcije ma kojem narodu ili državi uvedene, pa tako i Iranu, iako moćni Savet bezbednosti to opravdava iranskim nuklearnim programom. Tvrdili su slično i za Irak. Nije Sadam Husein bio socijalni radnik, to znamo. Ali, uništiti narod, do usijanja dovesti odnose sa islamskim svetom, a sve u ime nazovi borbe protiv terorizma, zar to nije upravo dalje izazivanje terorizma?! Da podsetim, sankcije su do sada primenjene na Južnoafričku Republiku, Južnu Rodeziju (Zimbabve), Irak, Somaliju, Libiju, Liberiju, Haiti, Ruandu i Jugoslaviju.
Najčešći povod njihovom uvođenju je pretnja miru, ali ona nije pravno definisana, pa je interpretacija maglovita i ostavlja prostor za prigovore da li je stvarno postojala pretnja miru i da li su sankcije uvedene prema Povelji OUN. Sankcije, po priprodi mera koje sadrže, pogađaju najšire stanovništvo, pa se postavlja pitanje da li su humane.
Posebno je pitanje što ostavljaju prostor za kriminal i korupciju, te stvaranje jedne povlaštene klase onih koji ostvaruju ogromne zarade u tim uslovima. Dokazalo se da sankcije mogu biti kontraproduktivne u odnosu na ciljeve zbog kojih su uvedene. Na stranu što Savet bezbednosti OUN uvodi sankcije, ali sve operativne poslove u njihovom sprovođenju obavljao je specijalni Komitet čiji rad nije dostupan javnosti.
Tako oružje za masovno uništenje u Iraku našli nisu, ali naftu jesu. Sad je na redu Iran. Iran je glavna raskrsnica arapskog, turskog, indijskog i ruskog sveta, glavna raskrsnica Bliskog istoka, centralne Azije, Kavkaza, Indijskog potkontinenta i Persijskog zaliva. Nalazi se između tri mora - Kaspijskog, Persijskog zaliva i mora Omana.
Ako ikad Tursku prime u EU, Iran će biti na granici sa Evropom, sused je sa Azijom, odnosno nalazi se u jugoistočnoj Aziji. Iran je najznačajnija raskrsnica u srcu Evroazije, najveća je i najnaseljenija, te najstabilnija nacija jugoistočne Azije koja strateški drži najviše svetskih rezervi nafte i gasa. Idealna je i raskrsnica za distribuciju nafte i gasa za južnu Aziju, Evropu i istočnu Aziju, jer Kina i Indija izrastaju u dve nove supersile za 21. vek.
U 2005. godini Iran je izvezao najmanje 60 milijardi američkih dolara nafte, a kako se cena približava i 100 dolara za barel, mogućnosti za privredni rast su ogromne. Što se tiče nafte i gasa, Iran ima sve što se poželeti može: 69% ukupnih svetskih rezervi fosilnih goriva, te je druga zemlja u svetu po bogatstvu nafte i gasa, a drugi proizvođač u OPEC-u, posle Saudijske Arabije. Iranske nafte će, kažu, biti sigurno za još 70 do 86 godina, a gasa za više od 200 godina. Ali, unutrašnja potrošnja raste oko 5,2 % godišnje, te je zemlja prinuđena da uvozi gotove proizvode i, kažu, to je ključni ralog za njihov civilni nuklearni program.
Baš kada su Azerbejdžan, Gruzija i Turska otvarale agresivno reklamirani BTC, Iran je počeo da oglašava projekat naftovoda između Irana, Iraka i Sirije. Dok će BTC-om ići nafta iz Kaspijskog mora do zapadne Evrope, iranska ruta će prenositi sirovu naftu iz Kaspijskog mora za Aziju. Ali, Iran ima ogroman potencijal da snabdeva Evropu, a to francsuski `TotalFinaElf`, italijanski ENI i anglo-nemački `Royal Duch Shell` znaju bolje od svih ostalih! Iran-Irak-Sirija nafotvod vodi do sirijske luke Ladicia, te Iran može transportovati sirovu naftu sa Kaspijskog mora na preradu i zatim prodaje gotove proizvode na Mediteranu.
Što se tiče azijskih i evropskih kupaca, korištenje ove rute je mnogo jeftinije nego BTC-om, činjenica koju su shvatili odavno u američkoj naftnoj industriji. Ovaj projekat mrsi račune onima koji sve mogu da prihvate, osim da im uzmete ono što misle da čak i potencijalno pripada njihovom džepu.
Sa druge strane, jedan od prioriteta Vladimiru Putinu je šarmiranje Evrope tovarima nafte sa Kaspijskog mora i sibirskog gasa, plus nuklearna zaštita, u zamenu za tovare investicija iz EU. Politika Kremlja je da veže zapadnu Evropu, najveći trgovački blok u svetu, ruskim gasom. `Gazprom` gradi naftovod 1.200 km od Petrograda do istočnog dela Nemačke, a u planu je Blue Stream 2, novi plinovod ispod Crnog mora koji bi vodio do Turske, Grčke i Italije, preko Bugarske, Rumunije, Mađarske i Austrije. Kad se tome doda plan za budući naftovod delom preko Srbije, Hrvatske, Slovenije do Trsta (Jeste li sada svesni važnosti JANAF-a?) jasno je kako Putinova Rusija gradi spoljnu politiku i koliko košta njen glas u Savetu bezbednosti, pa i u zamenu za neke fabrike u Srbiji i kod nas.
Rajić je očigledno bio dobar učenik, pa nadmašio i domaće i strane profesore, a Hrvatskoj ostaju uzdasi ili kajanje što nema poreza na kapitalnu dobit. Iranu, nažalost, slede sukobi, a nama navijanje za ove ili one dok prodajemo i vlastitu stražnjicu i dušu. Globalizacija i tranzicija za lokalne i lične buđelare, novčanike, šlajpeke ili šajtove.