Ne sumnjam da ste svi čuli za ovaj zloglasni zatvor u koji su SAD smestile "najozloglašenije i najopasnije teroriste" i članove Al Kaide sakupljene širom sveta. O tome se mnogo i često pisalo, a pod pritiskom američkog i svetskog javnog mnjenja su nakon nekoliko godina stroge konspiracije viđeni i neki TV snimci načinjeni u ovom zatvoru.
A danas se o tome čak i filmovi snimaju. Tako je na poslednjem FEST-u prikazan i film Majkla Vinterbotoma `Put za Gvantanamo` koji rekonstruiše sudbinu nekoliko zatvorenika, koji su imali sreće da posle nekoliko godina provedenih u ovom i još nekim `zatvorima` konačno kao nevini izađu na slobodu.
Da bi priča bila interesantnija odabrana je tragična sudbina nekoliko britanskih državljana arapskog porekla, koji su, pre američke intervencije u Avganistanu, krenuli u Pakistan gde je jedan od njih trebalo da se oženi. Potom su iz Pakistana otišli i u Avganistan želeći da se lično uvere u sve ono što su do tada gledali samo na vestima.
Na njihovu nesreću, tamo ih je zadesilo bombardovanje i američka intervencija pa su u svom tom haosu prilikom nastojanja da se vrate u Pakistan uhapšeni od strane proameričkih snaga. I naravno odmah optuženi da su pripadnici talibanske vojske i Al Kaide. Kroz vrlo realistične scene, više psihičke nego fizičke torture, u filmu je prikazan njihov boravak u nekoliko avganistanskih `zatvora` i njihov `Put za Gvantanamo` iz koga su izašli tek posle nekoliko godina!
Usput su osetili svu brutalnost američko-britanske borbe protiv terorizma u kojoj su njihove oružane snage i bezbednosne službe dobile gotovo `odrešene ruke`. Tako su bez problema, protivno svim pravnim načelima, po kojima nijedan nevini ne sme da ispašta makar i zbog stotine krivih, hapsili na stotine i hiljade nevinih ne dozvoljavajući da im među njima možda promakne jedan stvarno kriv.
Poznato je i da su se službe bezbednosti nekih zemalja ili bar pojedini njihovi pripadnici upuštali u opasne i nezakonite akcije hapšenja ili bolje reći kidnapovanja osumnjičenih i njihovo još nezakonitije isporučivanje američkim službama, koje su ih potom specijalnim avionom CIA sakupljale po svetu i odvozile u Gvantanamo. Znate i da su pokrenute mnoge zvanične istrage i na nivou EU i nekih njenih članica. Ali sigurno ne znate da I MI GVANTANAMO ZA TRKU IMAMO!
Kada kažem mi, mislim naravno na Srbiju. Nažalost, nije u pitanju nikakav terorista ni pripadnik Al Kaide, već običan hrvatski kriminalac, ali je priča identična i gotovo nestvarna. Pre nekoliko meseci je, naime, hrvatski `Nacional` objavio ekskluzivnu `ispovest` Predraga Mihovca o hrvatskom narko-bosu Branku T. zvanom Mačak. Glavni razlog ove iznenadne ispovesti je činjenica da je tokom pretresa Mihovčevog stana (za koji on tvrdi da i nije njegov) policija pronašla 400 grama heroina i za njim raspisala `tjeralicu`. Tvrdeći da mu je sve to podmetnuto od strane narko-bosova i korumpiranih policajaca, Mihovec je preventivno zbrisao iz Hrvatske. A kako i ne bi kada policija tvrdi da je on `beskrupulozni kriminalac, osumnjičen, između ostalog, i za tri ubistva`. Od cele priče mnogo je interesantnija činjenica da je Mihovec za zemlju svog privremenog utočišta izabrao Srbiju.
Ali umesto `sigurne kuće` za kriminalce svih vrsta i boja, Srbija se ovaj put pokazala kao krajnje negostoljubiva. Jedna služba bezbednosti, koja se odaziva na ime BIA, došla je do saznanja o njegovom neprijavljenom turističkom boravku u našoj lijepoj domovini pa ga je dala uhititi.
Umesto da o svemu obavesti nadležne organe, to jest MUP, Direktor BIA Bulatović je protivno zakonu dao nalog da se pomenuti kidnapuje. Ko zna možda je i on bio na FEST-u i gledao pomenuti film, mada se nismo sreli. Ako neko pomisli da sam upotrebio prejak ili neadekvatan izraz vrlo brzo će se iz priče koja sledi uveriti da nije u pravu. Dakle, po nalogu R. Bulatovića, ovaj hrvatski `krimos` je kidnapovan i sa `kesom na glavi` prebačen u Gvantanamo.
Dobro, nije bila u pitanju kesa (to je samo stilska figura), već narandžasta dukserica i nije odveden u Gvantanamo, već u Krčedin. Zašto u Krčedin? Pa, zato što se tamo nalazi jedan OPN (Objekat posebne namene) ili narodski rečeno jedna službena vila nekada `vlasništvo` SSUP-a a danas BIA. Pošto se nalazi na dalekoj periferiji ovog mesta i na samoj obali Dunava, neko je procenio da je idealna za ovu tajnu misiju. Osim što se u njoj nalazi rezidencijalni deo sa sobama, apartmanima i salama za sastanke, postoje još neki `smeštajni kapaciteti` u vidu nimalo udobnih zatvorskih ćelija, koje do tada nisu korišćene.
Mihovec je, dakle, prva osoba koja je uživala u `čarima` ovog mesta. A pošto se radi o `beskrupuloznom kriminalcu` jasno je da je odmah uočio razliku između klasičnog policijskog hapšenja i onoga što je sam doživeo. Zato je iskusno više puta tokom razgovora insistirao da se o njegovom `hapšenju` obaveste pravosudni organi. Čuj pravosudni organi. Pa, Bulatović i Jočić nisu `uznemiravali` pravosudne organe ni kada su ćaskali satima s Legijom pa nije bilo šanse da Bulatović to čini zbog jednog `običnog hrvatskog krimosa`.
Dakle, Bulatović nije, kao što to predviđa zakonska procedura, o svojim saznanjima obavestio policiju, koja je potom uhapsila Mihovca i odredila mu policijski pritvor ili ga privela istražnom sudiji, koji mu je odredio ekstradicioni pritvor. Po nalogu direktora, Služba je s Mihovcem malo ćaskala, a onda ga spakovala u džip, odvela na jedno mesto gde je kao džak krompira prebačen u drugi džip i odveden u `nepoznatom pravcu`.
Iako mi ovo uopšte ne liči na uobičajenu međunarodnu policijsku saradnju, priča se završila baš tako. A ako premijer, ministar policije, ministar pravde, republički javni tužilac ili predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije budu želeli da čuju više detalja o ovoj priči moraće da se obrate direktoru BIA. Od mene je i ovo sasvim dovoljno.
Ali, ako imamo u vidu da gotovo sve ove funkcije `obnašaju visoki dužnosnici DSS-a`, sumnjam da će Bulatović morati bilo kome da objašnjava kako i zašto je kršio zakone i činio krivična dela. Uostalom, nepoštovanje zakona od strane ministara i najviših državnih funkcionera je u poslednje vreme pravi hit u Srbiji. Ali ovde se ministri ne takmiče samo u tome ko će učiniti veću povredu zakona, već i ko će dati idiotskije obrazloženje tog postupka.
Tako je ministar Ilić, odgovarajući na pitanje zašto je prekršio zakon, odgovorio `da je taj zakon loš i da će ga on pod hitno promeniti`. Njegov kolega Dinkić je odbio da postupi po drugom zakonu uz obrazloženje da on za taj zakon uopšte nije glasao??!! A njegov naslednik na mestu ministra finansija Parivodić je, pravdajući protivustavnu i nezakonitu Uredbu Vlade o privremenom finansiranju, rekao `pa šta ako je nezakonita, znate da je Vlada bila u velikoj nuždi i da je morala tako da postupi!!!`
Zato je možda i bolje da Bulatović ne daje nikakvo objašnjenje, bar za sada, jer ko zna kakvu bi budalaštinu on odvalio čak i kada bi prevazišao sebe i uspeo da izgovori tri povezane prostoproširene rečenice. Bolje mu je da ćuti i da se pokrije ušima. Za sada!