Vratio se optimizam u Bosnu i Hercegovinu. Uprkos junskim kišama i uobičajenoj javnoj debati. Bosna i Hercegovina potpisala je prvi akt za početak ozbiljng puta u Evropsku uniju; magičnu asocijaciju nade u bolje. Uistinu, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju donosi nov vetar u ukupnu atmosferu ranjenog društva, a i nove percepcije shvatanja multikulturnosti, a i načina političkog delovanja. Stavljanjem potpisa na ovaj evropski dokument laknuo je svima i domaćim i evropskim političarima i birokratima, koji u celini još nisu shvatili da se desio referendum u Irskoj, koji je rekao ne Lisabonskom ugovoru.
Ubrzani proces približavanja, doskora kriznog područja, takozvanog zapadnog Balkana EU uistinu je dostignuće koje je i lek za ratne rane, a i brži izlaz iz tranzicijskih stranputica. Najbitnije u tome je neupitnost dijaloga kao načina delovanja asocijacije 27 država. Problemi i otvorena pitanja ne rešavaju se međunarodnim civilnim i vojnim misijama i teškim oruđima poput bonskih ovlaštenja i režiranim sudskim procesima, već poštovanjem različitosti i nacionalnih prava.
Naravno da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju donosi dobro i Evropskoj uniji jer nizom mehanizama obezbeđuje ostvarivanje evropskih ekonomskih interesa, koji su ponekad bitniji od drugih.
Zato se, na primer u Evropi, teško shvata kako su mogli Irci većinski odbiti, posle ugovora iz Nice i najnoviji pokušaj ustavno-pravnog okvira unije iz Lisabona. Jer, kako ističu, Irska je od EU imala enormne koristi. U poslednje tri i po decenije iz zajedničkog budžeta EU u Irsku je stiglo više od 60 milijardi evra, kako bi zemlja izašla iz siromaštva i postala jedna od najperspektivnijih članica Unije.
Institucionalna kriza EU se nastavlja i pretnja da će se Evropa opet baviti svojim vlastitim problemima neminovna je. I da parlamenti svih ostalih 26 država članica, a do sada ih je već 18, usvoje Lisabonski ugovor, on ne stupa na snagu, jer su mu Irci na referendumu izrekli nepoverenje. Sve što je u EU zajedničko prethodno je dogovoreno i ratifikovano. Samo ovakvo može prirodno da funkcioniše unija država i nacija. Tako prirodno mogu uspešno da funkcionišu i multinacionalne države, konstitutivnih naroda.
U danima prije potpisivanja SSP-a sa EU niko više nije kao preduslov pominjao reforme javnog RTV servisa u BiH. Da li jedan kanal, dva enitetska, tri konstitutivnih naroda. Šta je na tom području takozvani evropskih standard. Nema ga. Jedini standard koji postoji je da ima svaki konstitutivni narod pravo i na svoj javni medij, jer ako nema ovo, na prvi pogled marginalno pravo, onda nije konstitutivan. U budućim, neminovnim raspravama o procesu stvaranja Lisabonskog ugovora u bosanskohercegovačkoj verziji, bitno je određivanje granica opšteg i posebnog. U BiH, kao ni u EU, ne može biti ni većeg ni manjeg naroda, a ni masa građanstva bez imena. Građanin EU je i Nemac i Francuz i Slovak i Čeh... U tom nikad nije bio problem. Problem je uvek bio u istorijskom sećanju. Irci, koji su imali svoje britanske gospodare i oslobodilačke ratove, oprezni su šta bi im donela povećana snaga Brisela, predviđena Lisabonskim ugovorom. Uspeh dogovorenih institucionalnih okvira, dakle, zavisi pre svega od osećaja da u međusobnim ravnopravnim odnosima, suvereno odlučuješ o svom biću i bošnjačkom i srpskom i hrvatskom.
U Humcu kraj Ljubuškog pronađena je četvorougaona kamena ploča sa napisom na hrvatskoj ćirilici s primesom od pet glagoljskih slova. Datira iz 11. ili 12. veka i jedan je od najstarijih spomenika pisanog na hrvatskom jeziku. Radi se o tekstu koji informiše ko je izgradio crkvu arhanđela Mihovila. Da li hercegovačka Humačka ploća iz 11. ili 12. veka sa porukom na hrvatskom jeziku, u drevnom javnom materijalu za komunikaciju - kamenu, govori u 21. veku o konstitutivnosti naroda Bosne i Hercegovine, o neupitnoj slobodi života i suživota, jezika, tradicija, pomirenja, dijaloga, institucionalnih okvira, javnih medija? O primeni evropskih standarda.