Kada je dolazio na mesto visokog predstavnika napisao sam na ovim stranicama prvo pismo evropskom prijatelju. Bilo je ovo sredinom maja 2007. godine, kada je odlučeno da ambiciozni slovački diplomata zameni umornog Nemca Švarc-Šilinga.
Nada je bila velika, donekle i opravdana da ovaj novi čovek međunarodne zajednice može promeniti njen kurs delovanja. Donekle je uspeo preživeti u svom mandatu bez upotrebe nedemokratskih bonskih ovlaštenja, pa s njim nisu bili zadovoljni oni koji u svojoj političkoj kulturi vode dijalog s političkim konkurentima batinama, vatrom i sumporom.
A nije, verujem imao je svezane ruke, napravio pomak u rekonstrukciji svog ureda na sarajevskoj Grbavici, koji radi birokratskom logikom nepromenljivosti i samoodrživosti. Okružen profesionalnim savetnicima često ga je spasavalo vlastito znanje hrvatskog, bošnjačkog i srpskog jezika.
Tada sam pisao da je ključ u njegovom angažmanu razumevanje duše čoveka u Bosni i Hercegovini, u kojoj neki donose radost svojim dolaskom, a neki svojim odlaskom. Bosna i Hercegovina mnogima je gledala u leđa.
Da li će se nastaviti dejtonska misija visokog predstavnika dalje, s novim likom i novim operacijama kreiranja virtualnih rešenja, teško je odgovoriti u ova vunena vremena globalnog spasavanja od ekonomskih nedaća. Ni prizivanje novog američkog predsednika ni briselske birokracije za saveznike pojedinih domaćih politika konačnog rešenja postdejtonske zemlje neće dati nikakve rezultate ako domaće političke elite ne nađu svoj vlastiti model postojanja.
Nastavak dijaloga iz Pruda, kod Odžaka, nedavno u Banjaluci jedan je od najozbiljnijih postdejtonskih pokušaja pronalaska dugoročnog rešenja, koji bi i na nezadovoljstvo, a i na zadovoljstvo svih okrenuo zemlju od polemika bližnje i dalje istorije na svetliju, optimističku budućnost.
Pomaci u tom procesu napravljeni u Banjaluci u domaćoj javnosti očekivano su dočekani s bukom u komunikacijskim kanalima, a međunarodna zajednica više se brinula kako dalje s visokim predstavnikom. Da li uopšte treba novi ili da ministar spoljnih poslova Slovačke zaključa vrata "bele kuće" na Grbavici i čuva ih za predstavnika Evropske unije, koga bi u kontinuitetu odredio Brisel.
U suštini ovo neće bitno uticati na unutarnje procese koje su hrabro započeli lideri tri najveće stranke naroda Bosne i Hercegovine Dragan Čović, Milorad Dodik i Sulejman Tihić. Oni su shvatili da rešenja ne donosi medijski marketing ili mitinzi podrške, već strpljiv dijalog, traženje minimuma razumevanja i kompromis.
Onaj ko u budućnosti bude brinuo o Bosni i Hercegovini mora pre svega tražiti rešenja u domaćim avlijama i dvorištima, a ne u papirima, direktivama i idejama iz svetskih metropola. Svako na svoj način i vlastitim tradicijama ide putem u Evropsku uniju, sa svojom ustavnopravnom realnošću.
Zato bi bilo vrlo poželjno, a možda i obavezno, da govori i razume hrvatski, srpski i bošnjački jezik. Da pročita "Travničku hroniku" Ive Andrića u originalu, a i "Derviš i smrt" i "Tvrđavu" Meše Selimovića. Pa da onako, inkognito, prošeće zemljom, porazgovara s ljudima. Jer, na kraju krajeva, cilj misije da bude bolje odnosi se na ove ljude. I kako ima običaj reći jedan od najboljih TV novinara regiona: "Idemo dalje!"