Ispraćaj

Ova kolumna je mogla biti naslovljena i sa ''Bravo, Milorade'', ali bih onda, kao u slučaju skorašnje kolumne ''Bravo, Vojo'', najpre morao da vam objasnim da se u njoj ne radi o tom Miloradu, koji je ''prvak Srbije'' u dužini zatvorskih kazni koje su mu izrečene, već o jednom drugom rekorderu, koji ima isto ime.

Mogla je da bude nazvana i po jednom zaboravljenom dečjem romanu ili prosto bazen. Mogla je, ali nije i ima naslov koji ima, a vi ćete u pričama koje slede videti da su i ostali mogli biti sasvim adekvatni.

Ali da krenemo od početka, odnosno onako kako to ja obično činim. Izokola i sa sasvim neočekivane strane. Dakle, te famozne 2001. god. kada sam došao na čelo službe ona je, kao i država, bila izolovana i izopštena iz regionalnih, evropskih i svetskih bezbednosnih tokova.

Zato je jedan od desetina i stotina zadataka koji su u tom trenutku stajali predamnom bilo i obnavljanje i uspostavljanje kontakata sa drugim obaveštajnim i bezbednosnim službama u svetu.

Podsećanja radi, reći ću da je u vreme Jovice Stanišića RDB imala kontakte i saradnju sa preko 50 službi, a u vreme Radomira Markovića samo sa jednom! I to ne sa ruskom, kako ćete svi pomisliti, već sa kineskom!? Zato sam ja počeo užurbano da obnavljam ove kontakte i već posle nekoliko meseci rezultati su bili vidljivi jer je uspostavljena saradnja sa mnogim službama, kako onim velikim i poznatim tako i onim malim. Dakle, sa američkom CIA, ruskom SVR, britanskom MI-6, nemačkom BND, ali i sa grčkom, rumunskom, slovenačkom i mnogim drugim službama.

Odmah na početku svog mandata boravio sam u Moskvi i Vašingtonu i sreo se sa direktorima ovih službi. Prvom sam rekao da Srbija duguje Rusiji milione dolara za naftu i gas, ali da RDB ništa ne duguje njegovoj službi, te da možemo razvijati samo partnerske, a ne podaničke odnose. Isto sam rekao i direktoru CIA, pominjići umesto gasa i nafte, kredite koje Srbija treba da vrati njegovoj zemlji.

Na moju veliku žalost, Rusi su bili veoma suzdržani u uspostavljanju saradnje, a posle hapšenja Miloševića, od nje su sasvim odustali. Nasuprot njima, sve ostale službe su bile veoma zainteresovane za saradnju, naročito CIA. Od nje smo dobili sve vrste pomoći. Materijalnu, stručnu i tehničku. Organizovali smo radne dogovore i sastanke, naših i njihovih ekspertskih grupa i timova, kao i obuku naših ljudi od strane njihovih stručnjaka.

Primera radi, u poseti našoj službi je bio i nekadašnji šef obezbeđenja predsednika Regana i Buša Starijeg, koji je nekoliko dana razmenjivao iskustva sa našim operativcima koji se bave tim poslovima, ali i glavni pravni savetnik CIA, koji je održao veoma interesantno predavanje.

Znam da polako gubite strpljenje i pitate se kakve veze ima CIA sa nekim bazenom i nekim Miloradom, ma ko on bio, i sa celom ovom pričom, pa zato prelazim na stvar. Dakle, pomenuti pravnik nas je informisao, da CIA od svog osnivanja zajedno sa Kongresom i ostalom administracijom, prati i analizira svoj operativni rad i na bazi precedentnog prava, radi na usavršavanju zakona i ostalih pravnih propisa koji se bave službama bezbednosti i njihovim aktivnostima. Zato je ta pravna regulativa gotovo savršena i pokriva sve moguće i nemoguće situacije.

Meni je, ipak, od svih slučajeva bila najinteresantnija priča s bazenom. Konačno neka veza sa naslovom i najavama u prvom pasusu. OK, idemo dalje. Svima je poznato da direktor CIA ima velika ovlašćenja po pitanju operativnog rada i raspolaganja za naše prilike abnormalno velikim budžetom, koji je nekoliko puta veći od društvenog bruto proizvod Srbije.

Tako je jedan od njih radeći danonoćno, odlučio da u sedištu CIA napravi mali fitnes centar sa bazenom, kako bi imao gde da se opusti i rekreira. Međutim, Odbor za bezbednost Kongresa, u kome ne sede bezveznjaci kao u Srbiji već ozbiljni eksperti, nije imao sluha za ovaj potez direktora, pa je po tom pitanju otvorio raspravu.

Nije, naravno, bilo pljuvanja, pretnji i vređanja uobičajenih kod nas, niti je ta priča punila stranice tabloida i korišćena za međupartijska prepucavanja, već se vodila ozbiljna i civilizovana rasprava oko toga da li je izgradnja bazena bila u funkciji operativnog rada CIA ili ne. I odlučeno je da nije, odnosno da direktor nije imao pravo da na to troši pare poreskih obveznika. Ova odluka je tako postala neka vrsta zakona, ali je bazen ostao, pa sada novi direktori imaju gde da plivaju!

Ali ne i naš Milorad, koji je na poslednjoj Olimpijadi za Srbiju osvojio prvu medalju u plivanju i to srebrnu jer mu je samo stotinka sekunde falila do zlata i pobede nad najvećim plivačem današnjice i to Amerikancem. Koji je nakon toga u Srbiji svečano dočekan i slavljen kao narodni heroj. Malo zbog medalje, a malo zbog političkog angažmana u korist svoje zemlje i one čuvene majice na kojoj je pisalo ''Kosovo je Srbija''. Bilo je u tim trenucima euforije i slavlja svega, pa i raznih obećanja.

Dok su ga vodali po prijemima, ljubili ga i sa njim se slikali, najviši državni i sportski funkcioneri su mu obećavali da će od sada biti ne samo dika i ponos već i briga Srbije, koja će mu stvoriti sve uslove za postizanje vrhunskih rezultata. A onda su svi zaboravili i Olimpijadu i Čavića, koji je trenirao u hladnom bazenu, gurajući se sa đacima i ostalim rekreativcima, kojima je ''upao u termin''.

On, najbolji srpski plivač i jedina nada srpskog plivanja. A kada je na poznatom beogradskom bazenu "Tašmajdan", sa krova otpao deo plafona i sručio se u bazen, njegovom strpljenju je došao kraj. Duhovito je primetio da u Srbiji postoje ''idealni uslovi'' jedino za plivanje leđnim stilom, jer plivači sve vreme moraju da gledaju u plafon da im nešto ne bi palo na glavu, ali ne i za njega koji pliva ''leptir'' i da stoga mora da ode.

Nije bilo ni novinara ni kamera. Na surčinskom aerodromu nije se pojavio niko, od onih koji su ga dočekali sa medaljom oko vrata, koji su mu priređivali prijeme i sa njim se slikali. Na svoju sramotu, ni predsednik, koji se u međuvremenu slikao sa Jelenom Janković prvom teniserkom sveta, a uskoro će i sa Novakom Đokovićem, jer je pobedio na Masters kupu, ni premijer, ni ministar sporta, ni bilo koji sportski fumkcioner, ni stranački lider.

Niko mu nije napisao pozdravni telegram, ni uputio reči zahvalnosti i podrške. Iskren da budem, nisam ni ja, jer sam tek nekoliko dana nakon njegovog odlaska, saznao iz novina da je otišao. A da sam znao, sigurno bih mu rekao ili napisao: ''Idi, beži i NE OKREĆI SE, SINE!!!" I ne vraćaj se nikad više u ovu usranu zemlju!