Parlamentarni izbori u Crnoj Gori, na kojima učestvuje 16 izbornih lista, dočekani su u znaku opšteg uverenja da će koalicija "Evropska Crna Gora - Milo Đukanović" (DPS - Demokratska partija socijalista, SDP -Socijaldemokratska partija, HGI -Hrvatska građanska inicijativa i BS -Bošnjačka stranka) odneti ubedljivu pobedu. Jedan od ključnih razloga je loš ugled opozicije u narodu kao i podeljenost i sukobljenost opozicionih partija kao i međusobna surevnjivost brojnih opozicionih lidera.
To se posebno odnosi na takozvani srpski blok, koji je definitivno napustio SNP, a ostatak se podelio na Mandićevu Novu demokratsku stranku, koja se zalaže da Srbi imaju status konstitutivnog naroda, koaliciju Srpski nacionalni savez koja je za to Srbi imaju status nacionalne manjine i koja stoji iza Srpskog nacionalnog veća koje je pretendent da, po garantovanoj kvoti za manjine, uđe u parlament kao i kolacije NS - DSS koju predvodi Predrag Popović.
Iako nema ničeg novog u pobedi DPS-a i u tome da će Milo Đukanović ponovo biti premijer, novina je odluka vrha DPS-a da ipak nastavi saradnju s SDP-om i da posle izbora uvede još nekoliko partija u Vladu.
Iako je SDP već deset godina na vlasti zahvaljući DPS-u i zbog toga u prilici da koristi mnoge resurse vlasti, ona nije uspela da podigne svoju infrastrukturu ni rejting koji bi joj omogućio da pređe preko cenzusa, koji iznosi tri odsto. Uz to, SDP je bila i jedna od kočnica dosadašnjih vlada DPS-a u privatizaciji, jer je tvrdoglavo insistirala na stavu da resursi kao elektroprivreda, autoputevi i železnica moraju da ostanu u javnom, odnosno državnom vlasništvu, mada Crna Gora nema kapitala, a ni ljudskih resursa da njima upravlja na efektivan način.
Izgleda da je motiv koji rukovodi DPS da ostane u ovoj koaliciji ubeđenje vrha DPS-a da je bolje da podeli deo vlasti s SDP-om nego da bude izložena spoljnoj kritici zbog navodne obnove jednopartijskog sistema. I zaista postoje brojni glasovi koji tvrde da je u sudbonosnoj 1988/1989. godini komunistički režim u Crnoj Gori zamenjen "novim totalitarnim režimom Mila Đukanovića", koji traje punih 20 godina.
Poučen iskustvom koalicije s SDP-om, DPS je odlučio i da u Vladu uvede i stranke manjina koje su na njegovoj listi - HGI i BS, potom albansku DUA i srpsku koaliciju NS - DSS ukoliko pređe cenzus. Biće to zaista višepartijska vladajuća većina. Izgleda da je ideja da se ovim potezom postignu najmanje dva cilja: prvo, smanjenje dosadašnjeg značajnog uticaja SDP-a i albanskih partija, koji nije bio u srazmeri s podrškom birača, odnosno zastupljenošću Albanaca u strukturi stanovništva i birača Crne Gore; drugo, uvođenjem prvi put jedne od bošnjačkih stranaka u vlast, DPS planira da stabilizuje političku podršku Bošnjaka, kojih u Crnoj Gori ima oko 14 odsto, odnosno duplo više nego Albanaca.
Ukoliko u Vladu uđe i srpska koalicija NS - DSS to bi olakšalo normalizaciju odnosa sa Srbijom i otvorilo put dijalogu sa srpskom zajednicom u Crnoj Gori. U svakom slučaju srpska zajednica će biti predstavljena u skupštini, a planirano je i da bude uvedena garantovana manjinska kvota, koja će biti veća od tri poslanika, koliko imaju Albanci i Bošnjaci, najverovatnije će Srbi imati garantovanih pet do devet mesta, od ukupno 81 mesta u parlamentu Crne Gore.
Normalizaciju odnosa sa Srbijom zvaničnici Podgorice ističu kao svoj glavni cilj, jer ocenjuju da bi Srbija još mogla biti vodeća zemlja zapadnog Balkana. Ukoliko bi na duži rok Srbija ostala neodređena po pitanju regionalne saradnje, postoji opasnost da zbog srpskog bojkotovanja ove saradnje, s obzirom na to da je većina država regiona priznala Kosovo, Srbija bude de facto isključena iz ove saradnje. Time bi Crna Gora ostala bez podrške Srbije, što bi ojačalo uticaj albanskog faktora na zapadnom Balkanu. To, pak, maloj Crnoj Gori ne dogovara.
Otuda će normalizacija odnosa sa Srbijom biti jedno od najvećih međunarodnopolitičkih iskušenja nove vlade Crne Gore. Potom, iznalaženje rezervne varijante ili privremene alternative u jačanju saradnje sa Zagrebom, Sarajevom i Skopljem. Uz sve to, osnovi međunarodni prioritet - ubrzano uključenje Crne Gore u EU i NATO, u čemu joj je "mentor" Slovenija, biće stalni otvoren test za Đukanovića i njegove sledbenike. Polaganje ovog testa uz preteću finasijsku i ekonomsku krizu može biti i ispit budućnosti. Ovo je lekcija koju bi trebalo da znaju svi oni koji su nezadovoljni Đukanovićem. U politici ne pomaže puko osuđivanje nekoga da je "kriminalac", "diktator" ili "manipulator", potrebno je ponuditi ubedljive argumente da će neko drugi bolje voditi državu. Ukoliko se opozicija ne podigne na nivo "bolje ponude", onda je verovatno da će DPS, odnosno Đukanović naći i sebi zamenu ili "Posle Mila, Milo!"