Pre nekoliko dana proteklo je šest decenija od proglašenja države Izrael. Čitava njena preistorija i istorija puna je protivrečnosti, mera i odluka koje se obično pokriju apstraktnom međunarodnom zajednicom.
Čitav proces je krenuo posle Prvog svetskog rata i odlaska Turaka iz onih prostora, kada je međunarodna zajednica u okviru Lige naroda podelila tutorstvo nad Palestinom Velikoj Britaniji. U maniru tadašnje globalne sile, Britanija odvaja više od 70 posto teritorije Palestine i osniva Transjordan, današnji Jordan. Na čelo ove nove kraljevine dovode svog savetnika hašemitskog šerifa od Meke, koji je izgubio borbu za vlast u Arabiji protiv porodice Saud. Ove porodice i dan-danas su na vlasti u obe zemlje. U preostalom delu Palestine događala se obična kolonijalna priča - podeli i vladaj. Pa su ponekad tutori podržali Arape, ponekad Jevreje, a uglavnom su se držali po strani. A neposredno pred Drugi svetski rat oni su ograničili ulazak Jevreja u Palestinu.
U Evropi rat i holokaust. Više od šest miliona evropskih Jevreja nestane u logorima smrti. Jedina nada jednog raseljenog naroda postojala je u povratku u zemlju svojih predaka i svoje vere. Umesto da bi posle holokausta i vekovnih progona ipak našli mir i razumevanje, oni su naišli na hladnu računicu globalnih gospodara, koji su, umesto da stvaraju klimu razumevanja, prihvatanja i suživota sa arapskim komšijama, stvorili ratno stanje između njih, nepoverenje, konstantno krizno žarište, koje i dan-danas žari.
Rezolucija Ujedinjenh naroda broj 181 od 29. novembra 1947. predlaže podelu Palestine na dve države - arapsku i jevrejsku. Jevreji su prihvatili rešenje, dok su ga Arapi odbacili, jer su hteli čitavu Palestinu. I počeo je građanski rat.
Ali ipak, dan pre isteka britanskog mandata, 14. maja 1948. godine, jevrejski lider David Ben Gurion proglašava osnivanje države Izrael. Posle desetak minuta sledi prvo priznavanje nove države od strane SAD, slede, tadašnji Iran, Rumunjska, Island i neke južnoameričke zemlje. Tadašnja Jugoslavija priznala je Izrael za tri dana, kada je Izrael već vodio borbe s napadačima iz susednjih arapskih zemalja. Možda nije previše poznato da su značajne količine naoružanja, čak borbenih aviona iz tadašnje Čehoslovačke, išle preko jugoslovenske teritorije i brodovima prevožene u Izrael. A takođe i svi oni Jevreji koji su hteli da se vrate u svoju obećanu zemlju. Posle prvog rata, bilo je još pet ratova. Ni dan-danas Izraelci ne žive u miru, kao što ne žive u miru njihove komšije Palestinci, kojih velik broj već šest decenija živi u izbegličkim kampovima. Možda će baš do kraja ove godine iz takozvane Palestinske Autonomije iskrsnuti nova država Palestine. I možda če ipak jednog dana na sveto tlo drevne zemlje doći mir koji stoji kao najviše dobro u svetim knjigama sve tri religije - jevrejske, hrišćanske i islama.
Danas još u svetu postoje snažne ekstremističke snage koje smatraju da treba Izrael uništiti. Još dolaze grube reči i negiranje holokausta, kao što se još prave hladne kalkulacije o Jeruzalemu kao strateškoj tački između Evrope i Indije, Severa i Juga, a ne o gradu iz kojeg su se rađale civilizacije.
Uz šest decenija jevrejske države uz više hiljada godina dugu istoriju jevrejskog naroda punu uspona i padova, nepravdi, ponižavanja, pokušaja istrebljenja, ipak, na kraju krajeva treba izvući poruku nade i za čitav naš deo sveta, gde smo su i susedi i komšije i sugrađani, a i prijatelji i neprijatelji. A pre svega da prirodni proces pravde ipak na kraju završi. Možda presporo za samo jedan ljudski život. Opstoj jevrejske države Izrael, bez sumnje je dokaz za to. Nada u ovo je vrednost, kao što je vrednost zalaganje da se ovo desi i onome koji još čeka na svoju pravdu.