Jagnje je pobeglo ka reci, Stefan je potrčao da ga spasi, sapleo se i pao u vodu. Pronađen je tri dana kasnije.
Tokom ta tri dana policija je tragala za njim na sve strane, pošto je mlađi brat Uroš, u strahu šta će biti ako roditeljima kaže za nesreću, izmislio otmicu i otmičare, crna kola, tetoviranog zmaja, nasilne Rome... Sve ono što je mogao da čuje, vidi i opazi i pretvori u sopstvenu priču.
Zatvoreni su granični prelazi, blokirani putevi, pretresani svi automobili, specijalci su pretraživali reku. Saslušavani su roditelji, a zlehuda javnost u vidu nazovi medija sumnjičila ih je da su dete prodali. Moglo bi se, čak, kazati da su i nadležni bili na istom tragu.
Teški dani za neveliku Banatsku Suboticu, mestašce koje se iznebuha našlo na mapi sveta vrlo atraktivnim povodom. Neuporedivo teži dani za porodicu Ilić, koja je izgubila dete. Jedno zauvek, a ostalo možda.
U poplavi vesti, informacija, poluinformacija i svakovrsnih spekulacija, jezivih tabloidnih verzija i pretpostavki, jedna činjenica se sasvim izgubila - stručnjaci su ustanovili da mali Uroš ima IQ oko 150, drugim rečima spada u malobrojne genije. Zato je, kažu psiholozi, mogao svojom pričom o otmici da drži u zabludi i policiju i javnost puna tri dana, sve dok telo njegovog brata Stefana nije pronađeno. Takoreći, nadohvat ruke, tik uz obalu.
Šta je ovde čudno? Sve, ali pođimo redom.
Kako se država čije vlade decenijama među prioritete stavljaju povećanje nataliteta odnosi prema višečlanim porodicama? Šestoro malih Ilića živelo je s roditeljima i bukvalno i prenoseno po onoj staroj potucajući se od nemila do nedraga. U novcu izraženo, od socijalne pomoći, dečjeg dodatka i pokoje nadnice - u najboljem slučaju 40.000 dinara mesečno. Taman za hleb, malo mleka, pokoji krompir. A gde su struja, ogrev, knjige, patike, posteljina, igračke, meso, slatkiši?
Toliko su siromašni da je selo sakupilo novac za Stefanovu sahranu.
Neko će reći, pa ko im je kriv kad neodgovorno rađaju, pri čemu će naglasak biti na glagolu koji se vezuje za miševe, pacove, u najboljem slučaju pse - kote. Pa, istine radi, može se i tako reći. Ali, opet, koji to društveni, moralni, običajni, crkveni, pa i pisani zakon brani ljudima da rađaju decu, posebno među narodima kojima preti izumiranje?
Nijedan, naravno. Naprotiv, rađanje se podstiče po svim uzusima. Zato je jedino pravo pitanje kako mali Ilići žive i kako im se može pomoći da prežive, izrastu u pristojne ljude i napreduju? Ne samo Uroš, čijom bi se inteligencijom dičile i velike nacije, već i preostala deca. Za Stefana, koji se trudio da pomogne roditeljima koliko to jedan dvanaestogodišnjak može, suviše je kasno.
Naredno logično pitanje je mogu li roditelji malih Ilića da vode brigu o svima dok idu u nadnicu da bi obezbedili koricu hleba i bocu mleka? Ne mogu, naravno, iako ih svi oni već pobrojani zakoni na to obavezuju. I pre svega prirodna veza. Ali, mala je vajda od obaveze, kada su mogućnosti skučene.
Ne bi nevolja bila velika da su Ilići jedini ili bar retki; na nesreću, nisu. Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu Srbije, 30 odsto dece živi na granici siromaštva, a 12 odsto živi u dubokoj bedi, stručno ispod linije siromaštva.
Ta deca ne idu redovno u školu, ne znaju šta su igračke i knjige, o didaktičkim sredstvima da ne pričamo. Koliko je socijalna beda duboka, govore i uvek aktuelna istraživanja po kojima je tek nekoliko procenata malih Beograđana posetilo zoološki vrt, jednu od najjeftinijih, najdostupnijih i najdražih zabava većine dece.
Ona, ta deca, život provode u nasleđenim patikama i trenerkama, koje je prvi vlasnik najčešće dobio u nekom humanitarnom paketu ili od milostivih komšija i rođaka. Okruženi materijalnom, socijalnom i duhovnom bedom, nemaju prilike da budu prepoznati, da se njihovi talenti i kvaliteti uoče, da ih neko usmeri. Tako, vratimo se Ilićima, da nije bilo nesreće u Banatskoj Subotici, niko nikada ne bi utvrdio intelektualne sposobnosti malog Uroša.
Štaviše, nikome nikada ne bi palo na um da se u jednoj siromašnoj, mnogočlanoj porodici takvo dete može roditi. Danas, nekoliko dana posle tragedije kojoj je prisustvovao, medijske torture i traume usled pretrpljenog bola i straha, veliko je pitanje šta će biti s njim, njegovom braćom i sestricom.
Razne su mogućnosti; najbolja je, naravno, da ih država napokon uoči i pomogne im da završe školu, prvo osnovnu, pa neku srednju i tako redom. Najbolja, ali i najmanje verovatna. Mnogo je realnija mogućnost da će se, uz sve intelektualane mogućnosti, provući kroz osnovnu, a onda će kao i roditelji na tuđu njivu, u arbajt, za bednu nadnicu.
Ili u krađu. Da prežive.
Ako, ipak, stignu do srednje škole, možda će se priključiti već ogromnoj armiji maloletnih dilera droge. Da, baš to. Istraživanja poznatog kriminologa Dobrivoja Radovanovića kažu da je u beogradskim srednjim školama 2,8 odsto dece profesionalano posvećeno preprodaji droge. Nisu uživaoci, već trgovci. Stotine i hiljade njih, a, verovali ili ne, devojke imaju primat. Nadalje, za pet godina broj srednjoškolaca koji koriste drogu porastao je sa 10-11 odsto na 20,05! Svaki peti. Nije ni čudo kad im drugari iz školske klupe prodaju prvo travu, pa onda ostalo.
Prvi se regrutuju mahom iz redova najsiromašnijih, mada ima i onih koji bi da poboljšaju svoje prihode (što delimično objašnjava visoko učešće devojaka)! Drugi su iz svih slojeva, ali retko kada dovoljno imućni da sebi priušte drogu redovno, što otvara novi krug kriminala i nasilja.
Sve to u prisustvu vlasti. Svakojake, prosvetne, socijalne, policijske, pravosudne, a nadasve političke.
I? Nema sumnje da će skeptici reći da se na osnovu jedne porodične tragedije nikako ne mogu postavljati sva ova pitanja i sugerisati delekosežni zaključci i posledice. A na osnovu čega će drugog? Političkih referata, espozea u kojima je prva stavka povećanje nataliteta, floskula o deci kao najvećem blagu i potencijalu nacije? Ili možda zvanične statistike koja ne uvažava istraživanja stručnjaka?
Zato su životi Ilića, jedan zauvek izgubljen u tragediji i ostali zagubljeni u njenim uzrocima i posledicama, prilično verna slika Srbije danas, pravi društveni ogled. Nema sumnje, i njenog okruženja, takođe zaglavljenog u tranziciji.