Zvonko Veselinović je uhapšen samo dan nakon što je nemačka kancelarka Angela Merkel upozorila da Srbija mora da se pomiri sa nezavisnošću Kosova ukoliko želi da uđe u Evropsku uniju.
Tako je "Njujork tajms" objasnio zašto je "Uhapšen Srbin za kojeg kažu da stoji iza sukoba na Kosovu", što je ujedno i naslov teksta u kojem objašnjavaju vezu između posete Angele Merkel Prištini i sudbine navodnog švercera oružjem iz Kosovske Mitrovice.
Kao i devedesetih, u Srbiji je opet potrebno čitati stranu štampu da biste razumeli domaća zbivanja, a često ni to ne pomaže. Letos je nemački "Handelsblat" tačno prognozirao da će kancelarka Merkel u Beogradu grubo da pritisne vlast zbog Kosova, ali su domaći eksperti razuveravali srpsku javnost da je to "samo jedno mišljenje". Iz depeša koje su procurele posredstvom Vikiliksa dalo se, pak, videti da je gospođa Merkel još u novembru 2009. godine "snažno obeshrabrivala" Borisa Tadića od namere da te zime podnese kandidaturu Srbije za ulazak u Evropsku uniju jer Nemačka tu kandidaturu "očima neće da vidi". Tadić je u decembru iste godine ipak potpisao odluku o kandidaturi (navodno posle "ozbiljnih analiza") a potom je i lično odneo premijeru Švedske, zemlje koja je u to vreme predsedavala Unijom. U Stokholmu je srdačno primljen, što mu je valjalo i kod kuće, gde je ohrabrivao građane da se u krizi još malo strpe.
Nemački diplomata koji je sve ovo u jesen 2009. prepričao američkim kolegama nervirao se što srpske vlasti svojim građanima predstavljaju da je ulazak Srbije u EU moguć "već za tri ili četiri godine". U Srbiji je vlast u to vreme pričala bajke o mogućem ulaska u EU 2014. godine, simbolično na stotu godišnjicu Prvog svetskog rata, onog što je u Sarajevu počeo pucnjem Gavrila Principa. Zvanični Beograd ne samo što nije obavestio građane da pred srpskom kandidaturom stoji ozbiljna politička prepreka u vidu Angele Merkel, već je javno umanjivao i značaj činjenice da je kancelarkina stranka u partijskoj platformi napisala da posle Hrvatske hoće pauzu u proširenju Unije.
Američki ambasador u Beogradu se istovremeno žalio centrali u Vašingtonu da Beograd olako "poveruje sopstvenoj retorici" (opet Vikiliks). Učtivi eufemizam je drugi način da se kaže da Beograd vuče građane za nos ne bi li ih što duže držao u uverenju da je svetla evropska budućnost odmah tu, iza ugla, i da ih neće ni skupo koštati...
Od 9. decembra 2011, kad su evropski šefovi država i vlada odbili srpsku kandidaturu, vlast se u Beogradu drži poput boksera u teškom nokdaunu: tetura se, glavinja i unezvereno osvrće i obrće. Kao da je do tog dana "verovala sopstvenoj retorici". Ono što se nije promenilo je doziranje informacija na kašičicu i lakiranje stvarnosti.
Tako u Srbiji još niko ne kaže šta se tačno dešavalo na prelazima Jarinje i Brnjak ovog leta i jeseni, i kako se, od junskog hapšenja Ratka Mladića do septembarskog sukoba na administrativnim prelazima, kao sladoled na suncu istopila srpska kandidatura koja je još letos bila svršena stvar.
Jesu li goloruki srpski civili pružali pasivni i miran otpor do zuba naoružanim kforovcima, ili su huligani srpske nacionalnosti napadali NATO snage koje su na Jarinju i Brnjaku čuvale teško stečeni mir? Verzija zvaničnog Beograda kao da se povijala na vetru, nezavisno od činjenica, a zavisno od političkih gledišta.
U Srbiji još niko ne kaže šta se tačno dešavalo na prelazima Jarinje i Brnjak ovog leta i jeseni, i kako se, od junskog hapšenja Ratka Mladića do septembarskog sukoba na administrativnim prelazima, kao sladoled na suncu istopila srpska kandidatura koja je još letos bila svršena stvar
Misterija traje od sednice skupštinskog Odbora za bezbednost, sa kojeg su predstavnici stranaka izašli sa svojim viđenjem događaja. Posle je ministar odbrane Dragan Šutanovac tvrdio da je istina "negde na sredini", ali ni on ni drugi političari nisu građanima na uvid dali činjenice na kojim zasnivaju svoje "istine". Kada su novinari, poučeni iskustvom sa terena na kojem se zna da KFOR sve snima (da bi posle na osnovu snimaka tragao za "počiniocima", to jest onima koji pružaju otpor akcijama NATO snaga), od pripadnika međunarodnih snaga i srpskih državnih organa zatražili da građanima omoguće uvid u dokazni materijal sa protesta, Šutanovac je veoma kategorički javno tvrdio da "snimak sa Jarinja ne postoji". Komandant KFOR-a Erhard Drevs ga je tek prošle sedmice lično demantovao.
Kada su desetine Srba sa barikada letos došle u mitrovačku bolnicu s ranama od vatrenog oružja, s razlogom se postavilo pitanje kako su nemački vojnici dobili dozvolu da koriste bojevu municiju protiv demonstranata, budući da u pogromu od 17. marta 2004. ni metka nisu ispalili dok su sa Kosova proterivane desetine hiljada Srba i spaljivane srednjovekovne pravoslavne crkve. Posle se ispostavilo da nisu imali dozvolu da pucaju u ljude kako bi zaštitili "objekte" - pa makar "objekat" bila Bogorodica Ljeviška, od 1999. pod zaštitom nemačkih vojnika na Kosovu, prvobitno sagrađena u 11. veku i zapaljena 17. marta 2004. godine.
KFOR je tvrdio da je pucao u Srbe nakon što je srpski vozač kamionom pokidao NATO žičanu ogradu da bi zatim iskočio iz vozila i otimao nemačkom stražaru pušku. Nikada nismo dobili nikakve dokaze za tu tvrdnju. Komandant Erhard Drevs sačekao je da prođe 9. decembar da bi saopštio da KFOR poseduje snimke sa administrativnih prelaza koji potvrđuju optužbe NATO-a protiv Zvonka Veselinovića i njegovog brata.
Srpska policija uhapsila je ovu dvojicu pre nego što je javnost dobila odgovor na pitanje da li je vlast tražila, i/ili dobila, sporne snimke sa Jarinja.
U sukobima na tom prelazu povređeni su nemački vojnici, ali i daleko brojniji srpski građani. Možda je i razumljivo što službeni Beograd, u iščekivanju kandidature bez koje se plašio izbora, nije bio voljan da se sa KFOR-om svađa oko toga šta se zapravo desilo i ko je na koga prvi zapucao. Ali Angela Merkel je nemačke rane navela kao jedan od razloga što je Srbiju sprečila da postane kandidat za ulazak u EU. Hoće li Srbija makar sada tražiti da barem vidi snimke na osnovu kojih KFOR optužuje građane sa severa Kosova?