Za razliku od prošle nedelje, ove navodno ima gasa za Srbiju. Ima ga taman toliko da bi se potvrdilo da je zemlja još jednom spasena uspešnom spoljno-političkom akcijom predsednika Tadića.
Unutar ove politike povučen je i potez solidarnosti s građanima Sarajeva, pa su izvesne količine gasa poslate u ovaj grad. Sigurno je da je to bio značajan moralno-politički potez, koji je pozdravljen i od međunarodne zajednice i od političara poput Tihića. Time je potvrđeno da je spoljnopolitička akcija obezbeđenje oko četiri miliona kubnih metara ruskog gasa koji je uskladišten u Mađarskoj, Austriji i Nemačkoj korisna, pa i uspešna. Ali, to ne oslobađa iste te političare, pa i samog predsednika Tadića, kome je ovo drugi mandat, od odgovornosti za to što je Srbija došla u situaciju da nema dovoljno gasa, ali ni mazuta pa ni električne energije.
Sam Tadić je najavio prozivku odgovornog, ali naravno ništa nije rekao o svojoj obaveštenosti ili neobaveštenosti o ovom problemu. Svi su podržali da se ovo pitanje raščisti i svako je imenovao krivca na drugoj strani. Poučeni dosadašnjim iskustvom možemo reći da će i ovaj put biti po staroj izreci: "Tresla se gora, rodio se miš". Naravno, građani Srbije će još imati priliku da cvokoću kao miševi od hladnoće. Zima je tek na svojoj polovini, a gle čuda i februar je pun hladnih dana.
No, ipak su političari, pa i javnost Srbije, naučili jednu lekciju: glavni snabdevač prirodnog gasa u Srbiji, kao i u ostatku Evrope, je Rusija. Uz to, skoro je nemoguće osloniti se na isporuke iz Ukrajine zbog čestih "krađa" ukrajinskog prirodnog gasa od isporuka koje dolaze iz Rusije, a od 2006. godine i zbog izuzetne unutarukrajinske politizacije ovog pitanja. Jasno je i da postoji rusko-evropska politizacije ovog pitanja iza koje stoji pitanje kako da se umanji, odnosno što više podigne cena gasa. Nužno je da Srbija uskoro završi započet razvoj infrastrukture za transport gasa, te i da dovrši MG 9 i MG 10, a i da se uključi u Južni tok. Činjenica je da je čak i ministar Dinkić zaćutao, ali to nije garancija da je naučio lekciju. Možda će ponovo progovoriti ukoliko bude isključen iz finansijskih rezultata najnovije spoljnopolitičke inicijative Srbije koja je povećala transport preko Mađarske. Na ovom transportu se već decenijama dobro zarađuje ne samo u Mađarskoj, odnosno MOL-u, već i širom bivše Jugoslavije, dakle i Srbiji.
Sa zaoštravanjem krize u rusko-ukrajinskim i EU odnosima oko transporta, plaćanja i cene prirodnog gasa, u Srbiji je došlo do pravog energentskog infarkta koji je ukazao još na neke lekcije koje bi trebalo naučiti:
a) U upravljanju poslovima s prirodnim gasom Srbija se nalazi:
- u stanju malog tržišta gasom koje bi moralo, da bi se zemlja razvijala, da preraste u tržište gasa srednje veličine,
- neizgrađenost infrastrukture za transport gasa,
- odsustvo strategije razvoja gasifikacije i tržišta gasa, kao i dominantna jednostranost u orijentaciji u gasnoj saradnji, kao i preterana dnevna politizacija ovog pitanja, iz čega stoje pojedini energentski lobiji i visok stepen korupcije političara.
b) Nepostojanje strategije i efikasne kratkoročne politike obezbeđivanja energetske bezbednosti:
- odsustvo kvalifikovane javne rasprave o pitanjima strategije energentske bezbednosti pre svega zbog snažnog uticaja nekoliko monopolista u ovoj oblasti i njihovih "satelita" u Vladi i javnim preduzećima energentskog sektora,
- neophodnost za aktiviranjem i efikasnijim korišćenjem domaćih resursa (voda, vetar, sunce), ali i razvoj nuklearnog programa,
- nejasno interesno opredeljenje u međunarodnoj saradnji, te nedoslednosti u odnosima s EU (na primer neučestvovanje u EU raspravi o jedinstvenoj energetskoj strategiji EU), ili u odnosima s Rusijom (primer, problemi u ratifikovanju naftno-gasnog sporazuma između Rusije i Srbije).
U ovoj kolumni, koja je druga i nadam se zadnja na ovu temu, bih ukazao da, gledano na celokupnu energentsku sliku Srbije, prirodni gas čini oko 15% energenata koji se troše u Srbiji. Sigurno je da i po ovom osnovu ima potrebe da se ovo učešće povećava. Evo jednog argumenta: Srbija je prihvatila da i kao druge članice EU do 2020. godine zatvori sve termoelektrane ili da ih prebaci na prirodni gas. Ova odluka sama po sebi nije preterano teška, jer Srbija bez Kosova neće imati ni potreban ugalj za ovu vrstu proizvodnje električne energije. Naime, već od 2012. godine Srbija će početi da zatvara rudnike uglja. Kosovo, pak, ima zalihe za 80 do 150 godina proizvodnje. S obzirom na to da u dosadašnjim pregovorima Srbija nije pokazivala preteran interes da nametne ovo pitanje, odnosno da je prihvatila pogrešan pregovarački princip po kome je razgovor o deobi prirodnih resursa prejudiciranje nezavisnosti Kosova, postavlja se pitanje šta se zaista može učiniti. Mogućnost da se ipak umanji ova šteta je umanjena i zbog, za sada, nejasnog opredeljenja vlasti Srbije u međunarodnoj saradnji, te i nedoslednosti u odnosima s EU. Na primer, Srbija bi u EU, ali ne učestvuje u raspravi o jedinstvenoj energetskoj strategiji EU. Isto važi i za odnos prema Rusiji. Za ovo je dovoljno ubedljiv argument sve dramatizacija ratifikovanja naftno-gasnog sporazuma između Rusije i Srbije.
Moj savet je da se prouči reakcija EU, posebno država takozvane Nove Evrope, odnosno bivše istočne Evrope, na gruzijsku krizu. U ovoj reakciji su postavljena brojna pitanja u vezi s energetskom i bezbednosnom samostalnošću, samodovoljnošću pojedinačnih država - članica EU i same EU. Tada je, pored ukazivanja da se, uz izgradnju novih naftovoda i gasovoda koji dolaze iz Rusije ili centralne Azije, mora razmišljati i o povezivanju s Afrikom i arapskim zemljama putem "alternativnih" naftovoda i gasovoda; iskrslo je i pitanje nuklearne energije. O ovom pitanju nema saglasnosti u EU. Na primer, Vlada Češke izgradnju nuklearne centrale povezuje s pitanjem slobode, a austrijske vlasti se protive gradnji novih nuklearnih elektrana ne bi li očuvali svoju sadašnju poziciju u trgovini i snabdevanju energentima srednje Evrope i posebno Balkana.
No, sve u svemu, EU sazreva svest da se mora ubrzati rasprava i odlučivanje o Zajedničkoj energentskoj politici i da se u praksi mora učiniti mnogo više nego do sada da bi se razrešilo pitanje energentske samoodrživosti EU. A sad da vidimo šta bi Srbija mogla učiniti. Sledi samo jedan primer.
Činjenica je da su privreda i budžet Srbije u pripremu za eksploataciju ruda uglja i drugih metala, kao i vodotokova na Kosovu, ulagala ogromna sredstva, a i da je preuzela potraživanja po tom osnovu, naročito po osnovu ulaganja kroz bivši savezni fond za razvoj nerazvijenih republika i pokrajine Kosovo, od drugih bivših republika Jugoslavije (pre svih Slovenije i Hrvatske), koje je isplatila ili isplaćuje. Činjenica je da su razvojni interesi Srbije, kad je u pitanju energentska stabilnost, znatno oštećeni politikom UNMIK-a i posebno IV pilara EU koji su gazdovali, od 1999. godine, ovim resursima bez ikakvog uvažavanja prava i interesa Srbije, kao i da su započeli prodaju - privatizaciju istih, bez raščišćavanja svojinska prava i potraživanja koja iz toga proističu.Takođe, podrškom jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova EU i SAD su osnažili proces isključivanja Srbije iz korišćenja ovih resursa i time značajno otežali energentsko-privrednu osnovu koja bi trebalo da podrži priključenje Srbije EU. No, činjenica je i da EU snosi najveći teret budućeg razvoja Kosova, a da nastoji da ovaj teret smanji tako što bi uključila Srbiju u EU, uz priznavanje nezavisnosti Kosova ili potpune relaksacija odnosa Beograda prema statusu Kosova i, naravno, odricanja od zahteva za preispitivanje procesa privatizacije koje je EU obavila na Kosovu kao i odustajanja od zahteva za obeštećenje. Srbija bi, ukoliko bi imala odgovornu vladu, upravo u ovoj slabosti pozicije EU ili interesu EU mogla da nađe osnov za započinjanje pregovora o saradnji s EU u njenom poslu na Kosovu i o saradnji u bezbednosnoj i energentskoj oblasti. Kao moguće izlazne opcije ovog procesa bi se moglo ispostaviti: najpovoljnije, zajednica elektroprivrede uključujući proizvodnju električne energije iz uglja i sistema malih hidroelektrana na severu Kosova ili, najnepovoljnije, kompenzacija u vidu finansijske i tehnološke podrške EU u finansiranju i izgradnji nuklearne elektrane, u severoistočnoj Srbiji.