Poljski pesnik Stanislaw Lec pitao se: "Da li je to progres ako kanibali koriste viljuške?" Da li smo kao zemlja uznapredovali ako smo sa najgrublje otimačine, uz pretnju oružjem svih kalibara, došli do otimačine uz pretnju društvenog izopštavanja i političke nemilosti, a od skora otimačine tipa "stvorim te, dam ti položaj, pustim da se obogatiš, ali si moje vlasništvo do kraja života"? Znači, naši kanibali uznapredovali i počeli upotrebljavati viljuške umesto kašikara.
Postoji i drugi lanac evolucije našeg balkanskog kanibala. Nije koristio kašikare, ali jeste dobre veze za duvan, alkohol ili drogu, pa od toga evoluirao do mondijaliste čija su shvatanja imala svoju cenu kod međunarodnih mama i tata, te na kraju do uglednog poslovnog čoveka bliskog političkom vrhu, kako se to popularno kaže danas.
Naravno, sve u ime naroda, za dobrobit naroda i uz veliku i nesebičnu žrtvu! Taman posla da se kaže da to nije bilo za narod, za ideju, više ciljeve ili vitalne nacionalne interese! Dok se svi mediji bave pitanjem da li će zaista biti usvojen i profunkcionisati neki zakon o oduzimanju nelegalno stečene imovine, opet napominjem da je potrebno zaista dobro obučiti ljude kako bi se mogli i nositi i boriti sa svim oblicima kriminala.
Nažalost, ni naša policija, a ni tužilaštvo još nisu obučeni da se bore ni sa najprimitivnijim oblicima kriminala, a kamoli sa mnogo sofisticiranijim kojeg su osmišljavali stručnjaci, a ne kršni tipovi sa motkom u ruci. Pitanje je, zapravo, i da li smo i hteli da ih obučavamo, jer ko je lud da sebi kopa raku?! Zašto bi se ulagalo u takve obuke kad je jednostavnije kukati zbog nemogućnost policije da ustanovi činjenice, odsustvo savremene opreme, nepripremljene optužnice i spor i neefikasan sud?! Pri tome, vlasti, naravno, imaju zabrinutu boru na čelu i odlučnost na licu da se kaže odlučno ne kriminalu i korupciji.
No, nismo mi u tim igrama bili sami, odnosno balkanski kanibali bili su oduvek potpomognuti svetskim i belosvetskim kanibalima od kojih su učili najviše kako se koristi taj pribor za jelo živih ljudi i imovine, uz obaveznu šminku u vidu markirane odeće, maramice u skladu sa kravatom, nonšalancije u ponašanju i blagonaklonog i pokroviteljskog osmeha upućenog našim neukim i nešlifovanim kanibalima. Podsetiću malo na nekoliko pričica iz naše ne tako davne prošlosti.
Priča broj 1 - Jedan od legendarnih proizvoda koji je ušao na tržište oružja i municije je `crvena živa`, proizvod za koji postoji najveća tražnja, a niko nije siguran da postoji. Priča kaže da je to sredstvo za ispumpavanje nafte iz izvora koji presušuje, zatim da je tehnologija štampanja savršenog lažnog novca, pa alat za pokretanje minijaturnih nuklearnih eksploziva itd., baš kao NLO koga je svako video i svako različito opisuje, a dokaza nema. Legenda je išla tako daleko, a potpomognuta belosvetskim prevarantima, da su UN inspektori istraživali postojanje ovog misterioznog oružja u Bagdadu nakon Golfskog rata. Posle pada aparthejda, `crvena živa` se pominje u Južnoj Africi, koja je u to vreme bila jedan od svetskih centara za krijumčarenje droge, dragulja, slonovače, kradenih vozila, itd. Kako je Južna Afrika imala vlastiti nuklearni program, `crvena živa` se savršeno uklapala. Međutim, glavna priča je smeštena u Rusiju, gde je, navodno, pronađena i usavršena `crvena živa`.
Priče o ugovorima, dogovorima, prodajama nižu se, a 1993. godine jedan naučnik tvrdi da je pravi u tajnoj laboratoriji u sklopu njegove inače neprofitabilne servisne radionice. Izjavio je da je spreman da primi narudžbe po ceni od skromnih 300.000 dolara po kilogramu. Trogodišnji ekskluzivni ugovor, reče on, bio je poklon predsednika Jeljcina lično. Naučnik je kao dokaz za sve ovo nudio na uvid ugovor za 84 tone koji je potpisao sa jednom kompanijom iz Kalifornije, na čijoj se adresi, inače, nalazila prodavnica auto-delova. Vremenom `crvena živa` je postala pokriće za raznorazne pronevere i otimačine u Rusiji.
Ko je dobio uzorak, ubrzo je otkrio da se radi o običnoj živi prekrivenoj svim i svačim: od crvenkastog praha cigle, do laka za nokte. Ali, postojali su još oni koji su verovali, pa se tako `primio` i Radovan Karadžić. Koferče sa nekih šest miliona dolara, kažu, predato je `dobavljaču`, a kada je kontejner sa famoznom `crvenom živom` otvoren, bio je pun neškodljive (crvene) robe.
Priča broj 2 - Kada je portugalski diler oružjem hteo da proda oružje Hrvatskoj, jedan zvaničnik bolivijskog ministarstva odbrane napisao je EUC (certifikat o krajnjem korisniku), drugi je obezbeđivao pečat, general je izdavao certifikat verifikujući sporazum, a jedan zvaničnik u portugalskom generalnom konzulatu u Čileu vršio je `inspekciju` na licu mesta. Kada bi sve bilo gotovo, portugalska vlada daje odobrenje državnom proizvođaču da oružje izveze u `Boliviju`. Malo kasnije, `Bolivija`, čije je svo naoružanje američko, išla je ponovo u kupovinu osam ruskih tenkova, za koje je ugovor vredeo dva puta više nego godišnji budžet za nabavku naoružanja Bolivije. Mada je bilo malo čuđenja kod Rusa, nisu zaustavili prodaju.
Problem je nastao tek kada se `Bolivija` obratila `Kintexu`, bugarskoj državnoj trgovačkoj kompaniji, za kupovinu oružja, prezentovala EUC, Bugarska odobrila prodaju, a sve utovareno na brodove sa zastavama Malte i St. Vincenta. Kada su došli na more, brodovi su se usmerili ka Hrvatskoj. Tri tovara su stigla do Hrvatske pre nego što su SAD izvršile pritisak na Bugarsku da zaustavi četvrtu isporuku i pažljivije pogleda EUC, te provere kako to nema nikakve veze sa državom Bolivijom.
Priča broj 3 - Jedan od dobavljača oružja Armije RBiH bio je Iran. Pomogli su predsednika, te obezbedili pomoć za snage Pasdarana (mudžahedini iz Avganistana). Pošiljke bi stizale preko austrijskih i danskih trgovaca oružjem avionima sa oznakama UN. Kako BiH nije imala pristup luci, 1993. grupa Iranaca je kupila mali privatni aerodrom pored Hamburga po dvostruko većoj ceni nego što je zaista vredeo.
Jedan od kupaca bio je bivši zamenik ministra za naftu, koji je vodio kancelariju Nacionalne naftne kompanije Irana u Londonu, a koja je vršila nabavku oružja u vreme rata Iraka i Irana. Drugi je bio trgovac oružjem čije se ime pojavilo za vreme istrage u Iranu. Za upravljanje aerodromom unajmili su osobu koja je proterana iz Španije pod sumnjom da švercuje oružje za Hrvatsku i Bosnu.
Tri minijature iz naše skorije istorije. Tri delića ogromne priče. Domaći i svetski kanibali, a u osnovi svega novac i moć. Cifre od kojih se vrti u glavi, ali cifre koje bi nas, da su utrošene u razvoj, već odavno svrstale u red razvijenih evropskih zemalja, a ne kao poligon za vežbanje viljuški kanibalima koji se hrane našom nemoći i svađama. Mnogo je znanja, istraživanja i vere potrebno da se zakoni, čija je svrha da vrate bar delić otete imovine, ne pretvore u salvetu priloženu da se obrišu masna i nezasita usta iskusnih, ali i kanibala pripravnika.