Prošle godine nije održan tradicionalni Festival autorskog filma, zbog spora oko autorskih prava na tu manifestaciju, zato su svi njegovi fanovi s velikim nestrpljenjem očekivali ovogodišnji. Tako sam se i ja prošlog utorka našao u dvorani Kulturnog centra Beograda, gde se festival već deset godina održava, očekujući svečano otvaranje i prvi film.
S obzirom na najavu da će Novi festival autorskog filma otvoriti kineski film ''Letnja palata'', koji je u Kanu nominovan za Zlatnu palmu, i sa uspehom već prikazan na mnogim festivalima u svetu, moja ali i nestrpljivost i ono poznato uzbuđenje svih prisutnih je bila razumljiva.
Činjenica da je film zabranjen u Kini, a njegovom autoru režiseru Lou Jeu zabranjeno snimanje filmova u narednih pet godina, u svemu tome nije imala gotovo nikakvu ulogu. Jer su baš na ovom festivalu tokom prethodnih godina prikazivani filmovi koji su u svojim zemljama zbog nacionalnih, verskih, moralnih, političkih i ko zna kakvih razloga bili zabranjivani. Takvim filmovima su ovaj i slični festivali bili šansa da i njihovi filmovi ugledaju ''svetlost dana'' u mraku bioskopske dvorane, što je pak od festivala stvaralo oaze slobodnog umetničkog stvaralaštva.
Zato se niko nije previše obazirao na uvodne reči konferansijea, koji je govorio o istorijatu festivala, o autorima i filmovima koji su ga obeležili, sve dok na kraju, na opšte zaprepašćenje prisutnih, nije rekao da film neće biti prikazan. Čuli ste već priču da je kineska ambasada zatražila da se film izbaci iz programa, i da su organizatori na preporuku državnih organa Srbije taj zahtev i uslišili.
Šokiran i revoltiran ovakvom odlukom, poznati jugoslovenski reditelj i predsednik žirija Lordan Zafranović je odbio da zvanično otvori festival. Polovina prisutnih je u znak protesta napustila salu a predsednik Saveta festivala Dinko Tucaković je podneo ostavku na ovu funkciju. I dok smo mi bili ogorčeni, revoltirani, zbunjeni, razočarani onim što smo čuli, nismo ni znali da se u sali nalazi i direktor francuskog kulturnog centra u Beogradu, koji je pozvan da svojim prisustvom uveliča ceremoniju, s obzirom da je pomenuti film u stvari francusko-kineska koprodukcija. Kako se tek on osećao i šta je napisao nadležnom francuskom ministarstvu, nije mi poznato.
Tako se između mene (i svih ostalih ljubitelja filma) i ''Letnje palate'' isprečio ''kineski zid'' jedina ljudska građevina na Zemlji koja se vidi s Meseca. Ne znam, da li se glupost naših zvaničnika - aktera ove blamaže vidi s Meseca, ali sam siguran da se '' vidi iz aviona''. Zahvaljujući ovom skandalu, opet smo bili u prilici da na delu vidimo političku i partijsku (DS, DSS, SPO) uskogrudost, klaustrofobičnost i glupost, onih koji obavljaju važne državne funkcije i rasulo koje vlada u ''institucijama sistema''.
Osim što su mnogi eminentni javni i filmski radnici gotovo jednodušno osudili pritisak državnih organa na organizatore festivala, bilo je interesantno zabeležiti budalaste i dijametralno suprotne izjave čak i članova istih stranaka ili institucija.
Prvi se oglasio najmlađi i najnaivniji gradski sekretar za kulturu, koji ne zaslužuje ni ime da mu se pomene, i javnosti pročitao negde drugde napisano saopštenje u kome se kaže ''da su republičke institucije i organi na nivou Beograda postigli DOGOVOR o tome da se ovde ne radi o prikazivanju ili neprikazivanju jednog filma, već o višem državnom interesu?!''
Ne znam da li je ovaj junoša bio svestan onoga što je rekao ali su ubrzo njegovi ''stariji drugovi'' na višim funkcijama u gradu zauzeli sasvim suprotan stav. Bivši gradski sekretar za kulturu a sadašnji pomoćnik gradonačelnika Gorica Mojović (član DS kao i gradonačelnik Bogdanović) je potpisala saopštenje u kome se osuđuje ovaj atak na slobodu stvaralaštva i nezavisnost kulurnih institucija. Ističući da se Beograd nikad nije mešao u programsku politiku ustanova kulture, ona je objasnila da se ovde radi o pritiscima i manipulacijama republičkih vlasti.
''Krivicu'' republučkih institucija spremno je prihvatio baš savetnik za spoljnu politiku predsednika Vlade i njegov bliski saradnik i prijatelj Vladeta Janković (član DSS) rekavši da je i on jedan od onih koji je telefonom razgovarao sa organizatorima festivala `i preneo im ljubaznu molbu kineskih zvaničnika da se film ne prikaže sugerišući im istovremeno da tu molbu uvaže iz viših državnih interesa''. Jer, bože moj, Kina je član Saveta bezbednosti, pa ne treba da je ljutimo baš sada kada spasavamo Kosovo, mada on to ne bi tako banalizovao.
Osim njega mudru diplomatsku odluku, očigledno premijera, i zabranu prikazivanja filma na opšte zgražanje javnosti podržao je i ministar kulture Srbije (član SPO), koji nas je bezuspešno nakon toga danima ubeđivao da u Srbiji nema cenzure. Na kraju nam je sve objasnio Kojadinovićev partijski šef, koji ilegalno obavlja baš funkciju ministra spoljnih poslova. Osudivši ovaj postupak svog partijskog kolege ministra kulture, on nas je usput obavestio, da je u stvari neki savetnik iz kineske ambasade telefonom pozvao direktorku Direkcije za međunardnu kulturnu saradnju u MSP i tražio da se pomenuti film ne prikazuje u Srbiji. Savesna činovnica je odmah pozvala organizatore prenevši im stav kineskih drugova, ne obavestivši o tome Draškovića. A da ga je obavestila, on bi joj naložio da nikoga ne poziva a Kinezima bi lično odgovorio ''da je Srbija demokratska država koja se ne meša u bioskopski repertoar''.
E, tek sad mi je sve jasno. U Srbiji očigledno jebe lud zbunjenog, jer su važni drugovi postigli dogovor da se tu ne radi o seksu već o višem državnom interesu.
A šta je bilo s filmom i njegovom zabranom? Upravo ono što i inače biva u takvim slučajevima. Postignut je kontraefekat. Film je naknadno prikazan, gledalo ga je mnogo više ljudi nego da zabrane nije bilo, a na kraju festivala je dobio novoustanovljenu nagradu ''Pogled u svet'' za slobodu umetničkog stvaralaštva (Freedom Award). Za pobednika festivala je proglašen film ''Neću da spavam sam'' u režiji Cai Ming-Lijanga koji je poneo i glavnu festivalsku nagradu ''Aleksandar - Saša Petrović''.
Zašto je zabranjen u Kini, zašto Kina juri i uništava kopije ovog filma po svetu i zašto preti prekidom diplomatskih odnosa zemljama u kojima se on prikaže, ne znam. Odgledavši film, koji u osnovi ima ljubavnu priču, u njemu nisam video nikakve necenzurisane dokumentarne snimke s Tjenanmena. Iskren da budem, na trenutak sam pomislio da su organizatori te sekvence ipak izbacili, jer u ničemu što sam video nisam mogao da prepoznam tu brutalnost, koja toliko smeta jednoj državi kao što je Kina.
Uostalom, ko je normalan u ''satanskim stihovima'' Salmana Ruždija mogao da nađe delove koji vređaju islam? Milioni i milijarde nepismenih muslimana, koji nisu znali ni da postoji neki tamo Ruždi a kamoli ovaj njegov roman ili ostrašćeni imami, mule i ajatolasi. A u čemu je razlika između njih i raznih cenzora, inkvizitora, komesara, pa i ministara pa i premijera?
Sećam se da sam još kao srednjoškolac, a kasnije kao student pročitao gotovo sve u to vreme zabranjivane knjige i odgledao sve zabranjene filmove i pozorišne predstave. Imao sam i čitao i bledu kopiju ''Memoranduma'' SANU i ''Stvarno i moguće'' Dobrice Ćosića, i ''Saveznici i jugoslovenska ratna drama'' Veselina č