Nedavno me je jedan student pitao kakav je odnos razvijenosti pojedinih zemalja u istočnoj Evropi i koji je iznos realnih nadnica.
Da li su ove, sadašnje nadnice u istočnoevropskim zemljama realne i ako nisu, koje bi bile realne? Pitanje je zgodno, jer ogromna većina ljudi veruje da realni iznos nadnica postoji, da je npr. nivo razvijenosti Hrvatske oko 45% austrijskog, a da su Republika Srpska i Federacija negde na 60% hrvatskog nivoa.
Takve predstave postoje, mada nisu mnogo sigurne i ne važe za sva vremena. Bivša Jugoslavija, koja je krajem osamdesetih godina bila jedna od ekonomski najrazvijenijih istočnoevropskih zemalja, tridesetak godina kasnije (kada bi postojala) bila bi u drugoj polovini istočnoevropske liste zemalja, kada je u pitanju nivo razvoja. Šta se desilo? Tokom godina socijalizma bivša Jugoslavija je dobijala veliku pomoć sa Zapada, a i imala je malo tržišniji režim od drugih istočnoevropskih zemalja, što je učinilo da se brže razvijala od njih. Krajem osamdesetih počeo je raspad zemlje, ulaganja su opala zbog ratova i neizvesnosti oko politika novonastlih zemalja, međunarodni investitori su gledali u drugim pravcima. Druge istočnoevropske zemlje su se zato brže razvijale od zemalja nastalih raspadom bivše Jugoslavije, pa su većinu njih daleko prestigle, a Sloveniju - kao najrazvijeniju zemlju bivše Jugoslavije - skoro dostigle.
Kapital i ulaganja su išli tamo gde im je bilo privlačnije. Ulaganja i nadnice u nekim zemljama istočne Evrope spektakularno su porasli. Na primer, u baltičkim zemljama, Slovačkoj, Crnoj Gori. Period prosperiteta na Zapadu tokom dvijehiljaditih je učinio i da bude mnogo više ulaganja u istočnoj Evropi nego što bi inače bilo. Da u isto vreme nisu rasli Indija, Kina i Brazil, bilo bi ih još više. Ta viša ulaganja su uspostavila nove realnosti.
Danas je zapadna Evropa u krizi, pa se ulaganja i bankarski plasmani iz istočne Evrope povlače. Zapadnoevropske banke imaju slab ognos imovine i rezervi, pa povlače novac sa periferije da bi poboljšali stanje u centralama. Firme smanjuju ulaganja u istočnoj Evropi, jer je slabija tražnja na tržištima, usled krize.
Ni u pogledu povlačenja ulaganja i plasmana kredita situacija nije ista. Veće je povlačenje iz balkanskih zemalja nego iz srednje Evrope i sa Baltika. Zato su širom istočne Evrope ugrožena radna mesta, rast BDP, javne finansije. Rezultat svega je da niko ne može da kaže šta je realna plata u Bugarskoj, Republici Srpskoj ili Češkoj Republici. Naravno, u tim zemljama nije bio isti nivo ulaganja kada se gledaju per capita ili kao deo BDP. Gde ih je više bilo, više može i da se povuče. A gde ih je bilo manje, manja je prošla korist, ali je manji i sadašnji rizik.
Jedini pravi odgovor na krizu i odliv ulaganja i kredita iz istočne Evrope su reforme. Što su dublje, konzistentnije i bolje, manje će se kapitala odliti - tj. više kapitala će se privući - što je isto. Naravno, reforme su pravi, ali komplikovaniji put. One su skupe, etablirane interesne grupe im se protive, jer gube novac i uticaj, u društvu nastaje komešanje
Sve u svemu, promene okolnosti daju promenjene podsticaje za ulaganja i to dovodi do promene realnosti. Apsolutne tačke nema, ali postoje neke indikacije. Dok zapošljavanje opada, a nadnice padaju, znači da u odnosu na dato stanje ima višak zaposlenih i nadnice su iznad produktivnosti. Ali, nadnice i zaposlenost mogu da padaju i zato što je ekonomska kriza u svetu. Drugim rečima, krize podrivaju i zaposlenost i visinu nadnica. Isto tako, negativan tekući račun ukazuje da nisu usklađeni produktivnost (nadnice) i kurs. Budžetski deficiti ukazuju da državni prihodi i potrošnja nisu usklađeni.
Šta je lek za odliv ulaganja i kredita iz istočnoevropskih zemalja? One ne mogu da utiču na to da li će svetskih kriza biti ili ne. Jedino na šta mogu da utiču je kakve su prilike u njihovim zemljama širom istočne Evrope. Jedan način da zadrže ulaganja su podsticaji - subvencionisani krediti, podrška zapošljavanju, damping izvozne cene. Mnoge vlade u istočnoj Evropi su podlegle tom izazovu. Ali, ovo je loš put. To je situacija kada vlada nije uradila ono što joj je posao (reforme i poboljšanje poslovnog okruženja), a radi ono što joj ne bi smeo biti posao - razbacivanje para poreskih platiša radi onog što nije uradila, a morala je. Ovaj put se svodi na to da relativno siromašne poreske platiše iz istočne Evrope subvencionišu bogate kupce u svetu. To je politika iz očajanja i njoj pribegavaju oni koji nisu povukli prave poteze tamo gde je trebalo, da bi zadržali ulaganja ili bar smanjili njihov odliv.
Jedini pravi odgovor na krizu i odliv ulaganja i kredita iz istočne Evrope su reforme. Što su dublje, konzistentnije i bolje, manje će se kapitala odliti - tj. više kapitala će se privući - što je isto. Naravno, reforme su pravi, ali komplikovaniji put. One su skupe, etablirane interesne grupe im se protive, jer gube novac i uticaj, u društvu nastaje komešanje. Zato deo zemalja u istočnoj Evropi i ne teži nekim posebnim reformama. Radije se prepušta inerciji i očekivanju da se svetske prilike poprave i donesu bolje dane i u njihove krajeve. To će doći, ali i onda će poboljšanje biti manje nego što bi moglo biti da je bilo bar nešto reformi.
Nadam se da je iz rečenog jasno zašto se ne može govoriti koji je pravi, realni nivo nadnica u pojedinim zemljama istočne Evrope. Naravno, to važi i drugde. Kao i zašto se može govoriti o tome da u neku zemlju ide više, a u drugu manje ulaganja, te da se brzine njihovog razvoja razlikuju. Cinik bi rekao, jeste da apsolutnog metra nema, ali na sopstvenoj koži dobro osećamo negativne razlike.
(autor je stalni saradnik Udruženja ekonomista RS - SWOT)