Brojne su geopolitičke katastrofe potresle svet krajem 20. veka, a najnoviji oružani sukobi u Gruziji ukazuju da još nije kraj ovim poremećajima i da njihove posledice nisu potpuno shvaćene.
No, već sada je uočljivo da je njihov uticaj na globalnu politiku veliki. Pre svega, povećava se jaz između opšte prihvaćenih normi međunarodnog prava i novih činjenica. Narušavanje ranije nespornih principa nalaže nova gledišta. Ovo opšte pravilo posebno je primenljivo na dva, danas, sve češće sukobljena međunarodna principa: nepovredivost teritorijalni integritet država i prava na nacionalno samoopredeljenje. Izvesno je da su raspad Sovjetskog Saveza, krvavi raspad bivše Jugoslavije, ali i "mirni razlaz" Čeha i Slovaka kao i niz događaja obezvredili princip nepovredivosti teritorijalnog integriteta suverenih država i doveli do uspostavljanja novih granica u Evropi. Time su pod znak pitanja stavljeni principi utvrđeni u Helsinkiju 1975. godine, ali u međunarodnoj zajednici nije postignuta saglasnost o novim principima. Otuda i na pitanje da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova koja je priznata od brojnih država presedan za rešavanje drugih unutrašnjih državnih sukoba, uključujući sukobe u bivšim sovjetskim republikama ili je to poseban slučaj iz koga se ne može izvesti pravilo, postoji značajna sukobljenost pogleda. Tako u Rusiji tvrde da je Kosovo presedan, a na Zapadu katagorično kažu da ono to nije već da je izuzetak u međunarodnoj praksi. Da je ovo izuzetno važna tema međunarodnog prava i realne politike vidi se na primeru nerešenih sukoba u vezi sa nepriznatim državama na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza (Pridnjestrovlje, Nagorno Karabah, Abhazija i Južna Osetija).
Za upoređivanje kosovskog slučaja sa gruzijsko-abhazijskim i gruzijsko-osetijskim pitanjem važno je razumevanje prirode ovih sukoba i uloge spoljašnjih faktora u njima.
Ukoliko analiziramo primer Kosova možemo da uočimo da je razlog zbog kojeg se međunarodna zajednica posvetila kosovskom problemu bilo sprečavanje humanitarne katastrofe za koju je sva odgovornost prebačena na Srbe i na Slobodana Miloševića lično. U skladu s ovakvim stavom su, krajem 1998. i početkom 1999. godine, u okviru OEBS-a, Kontakt grupe i međunarodne konferencije u Rambujeu, vođene rasprave o političkom rešenju kosovskog pitanja.
Srpsko rukovodstvo je, tokom devedesetih godina, a naročito prilikom pregovora u Rambujeu, potcenilo ozbiljnost situacije i propustilo je da tokom pregovaračkog procesa reaguje na pravi način. Na kraju, stekli su se uslovi da NATO dobije zvaničan povod za vojnu intervenciju. Zato su, u kosovskom slučaju, Ujedinjene nacije, kao instrument rešavanja krize, na scenu stupile post faktum, a Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN je doneta 10. juna 1999. godine, to jest nakon što je Jugoslavija bombardovana duže od dva meseca.
Prilikom pregovora o prestanku sukoba i izrade Rezolucije 1244, najvažnije je bilo nastojanje da prestane bombardovanje SR Jugoslavije, a da spasavanje kosovskih Albanaca ne dovede na ivicu nacionalne katastrofe Srbe.
Cena prestanka bombardovanja je bila Rezolucija 1244. Ova rezolucija je Ujedinjenim nacijama i njihovom Savetu bezbednosti dodelila glavnu ulogu u rešavanju kosovskog pitanja. Na osnovu toga su raspoređene i međunarodne mirovne snage KFOR i civilna misija UN zadužena za privremenu administraciju na Kosovu (UNMIK).
Miloševićeva vlast je prihvatila Rezoluciju 1244, jer je bila prisiljena, da napusti deo teritorije Srbije i da njene vojne i policijske snaga na Kosovu zamene međunarodne vojne snagama koje predvodi NATO i policijske kojima upravlja UNMIK. UNMIK je postao najviša politička i administativna vlast na Kosovu do određenja njegovog konačnog statusa. Otada, UNMIK postepeno, ali dosledno, sprovodi politiku maksimalnog odvajanja Kosova od Srbije i stvaranja nove nezavisne države na prostoru bivše Jugoslavije.
Nakon masovnog proterivanja nealbanskog stanovništva s velikog dela teritorije Kosova, stvoren je etnički homogen "albanski prostor". Uporno realizujući svoje težnje ka nezavisnosti, kosovski Albanci su, svim sredstvima, uključujući nasilje nad Srbima, uspevali da spreče smanjenje interesovanja međunarodne zajednice za Kosovo. Sve vreme albanske vođe, pa i one najekstremnije, imaju za cilj da pokažu da će se, ukoliko ne bude ostvaren scenario otcepljenja, obnoviti žestoki međunacionalni sukobi, slični događajima iz marta 2004. U takvim okolnostima, započeo je proces određivanja budućeg statusa Kosova, koji je trajao od 2005. do 16. februara 2008. godine.
I ovaj put je beogradsko rukovodstvo, kao i ranije Milošević, podcenilo značaj Kosova za Zapad i straha vodećih sila Zapada od potpunog neuspeha politike NATO-a u odnosu na kosovski sukob, kao i moguće dalekosežne posledice za druga žarišta u regionu. Kako su ove sile koristile slabosti Rusije rešenje kosovskog slučaja u kontekstu odnosa između teritorijalnog integriteta i prava na samoopredeljenje je unapred odlučeno u korist prava kosovskih Albanaca na samoopredeljenje, a na štetu teritorijalnog integriteta.
Zbog unutrašnje slabosti i odsustva jasne vizije budućnosti Srbije i srpske nacije vlasti Srbije su svoje učešće u pregovorima iskoristile samo za to da uspore i otežaju proces priznavanja nezavisnosti uz očekivanje da će tako izbeći sopstvenu unutrašnju političku odgovornost.
Sa svoje strane, Rusija je, u jesen 2006. godine, odlučila da iskoristi neusaglašenost između stavova Vašingtona i Brisela kao i odsustvo jasne strategije Beograda da maksimalno ojača sopstevnu poziciju u kosovskoj priči, s obzirom da Rusija ima pravo veta u SB UN, da je članica Kontakt grupe za Balkan i da ima značajan ekonomski, politički, diplomatski i obaveštajni uticaj na Balkanu. Rusija je članica Kontakt grupe za Balkan koja je posredovala i u pregovorima o statusu Kosovu, ali je ona i uticajni igrač u otcepljenim entitetima bivšeg SSSR-a. Ovo ilustruje i podatak da na hiljade ljudi u Abhaziji i Južnoj Osetiji poseduju ruske pasoše. Zbog svega toga, Moskva je postala jedini oslonac pregovaračkog tima, koji su predvodili Boris Tadić i Vojislav Koštunica u blokadi međunarodnog priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.
Beograd, Priština, Brisel i Vašington, često, zaboravljaju da za Rusiju nema lošeg rešenja, na Kosovu!
Od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, februara 2008. godine, teritorije koje su se otcepile od bivših sovjetskih republika Moldavije, Gruzije i Azerbejdžana gledaju na Koosvo kao na presedan u međunarodnom pravu koji potkrepljuje njihove zahteve za nezavisnost. Valja imati na umu, da ove separatističke oblasti imaju moćnu podršku u Rusiji. Ovo je, u nekoliko navrata, potvrdio i Vladimir Putin izjavom da će biti teško da se Kosovu odobri nezavisnost, a drugima ne. Zbog ove povezanosti, zapadne zemlje su u veoma osetljivoj situaciji. Naime, Zapad je naklonjen nezavisnosti Kosova, ali se protivi razbijanju Gruzije, Moldavije i Azerbejdžana.
Moskva je relativno žurno priznala bivše sovjetske separatističke oblasti kao nezavisne države s obrazloženjem da ne želi da podstiče separatističke pokrete unutar sopstvenih granica. U tom svetlu, trebalo bi sagledavati i nedavnu odluku Moskve da uspostavi posebne pravne odnose s Abhazijom i Južnom Osetijom i odluku da prizna nezavisnost ovih oblasti. Ovim potezom Rusija je dobila značajan instrument koji kroz podsticanje ambicija separatista u Moldaviji omogućuje Rusiju da drži i ovu zemlju, koja kao i Gruzija ima prozapadno orijentisano vođstvo, u stanju neizvesnosti, a njihove saveznike iz NATO-a primorava na umerenije ponašanje, jer valja se podestiti da je na desetine hiljada ljudi poginulo tokom devedesetih godina u Abhaziji i Nagorno Karabahu, a preko hiljade i u kratkotrajnim ovogodišnjim sukobima. Upravo su najnoviji oružani sukobi potvrdili da bi nov talas borbe za nezavisnost mogao da donese novo krvoproliće, u koje bi i NATO mogao da bude uvučen.
U stvarnosti, Rusija ima mnoštvo mogućnosti da upotrebi svoju srpsko-kosovsku kartu i nije izvesno da će je, u kraćem roku, upotrebiti za rešenje zakavkaske priče. Kako je verovatno da će kosovska kao i zakavska kriza potrajati, potrebno je da svi akteri ovih kriza ivuku pouke iz ovih. Rusija, a pre svih Beograd i Priština, moraju da nađu adekvatni odgovor za promenjenu situaciju. Naime, srpsko-kosovski odnos je, od februara 2008. godine, postao sličan problemu Izraela i palestinske države ili odnos dve države na jednoj teritoriji. Za Rusiju bi moglo da bude od korisit da ne priznaje nezavisnost Kosova ali i da otvori kanale pregovaranja pre svega s Zapadom oko kompenzacija koja bi se sastojala u međunarodnom priznjau Južne Osetije i Abhazije.