Konačno je i Vuk Drašković krenuo u predizbornu kampanju. Tako je na najbolji način "zapušio usta" svima koji su se pitali da li "njegova" stranka još postoji. Zamerajući usput premijeru i svom bivšem koalicionom partneru ministru "kapitalcu" što neke navodne uspehe Vlade i svojih ministarstava rabe u predizbornoj kampanji, (što je svakako nedopustivo) i sam je pohitao da se nečim pohvali. Videvši da baš i nema čime, a da "od njega zavisi", odmah je u "svom" ministarstvu organizovao konferenciju za štampu i slavodobitno objavio da je dao nalog da se pod hitno otvore "tajni dosijei" u MSPu."
Koji god ambasador, konzul ili službenik MSP-a, sadašnji ili bivši, dođe u zgradu Ministarstva i zatraži dosije SID-a (Službe za istraživanje i dokumentaciju, koja nema nikakve veze ni sa kakvim dosijeima i Službom bezbednosti) dobiće ga.
Ne treba mu ni dozvola BIA?? ni ministra?? Ni premijera!!?? pohvalio se tom prilikom Drašković. Mislio je, naravno, na dosijee Službe bezbednosti, ali je to po njemu verovatno sve isto, pa se time ne treba zamajavati. Poenta je u tome da je on sve to odlučio sam - nikoga ne pitajući i ni od koga ne tražeći dozvolu - ni od Vlade, ni od premijera. To, lave!
Ali, da krenemo od početka. Došavši na ovu funkciju (uz pomoć i onih čiji je šef dva puta pokušao da ga ubije) on je, kao `vrstan poznavalac tajnih službi`, odmah smenio dotadašnje šefove dve nazovi službe u MSP-u i na njihova mesta, počinivši pritom krivično delo, doveo svoje kadrove.
Iako je u zakonu jasno pisalo da direktori ovih službi i njihovi zamenici ne mogu biti članovi političkih partija, on je za direktora SID-a postavio izvesnog Iliju Živkovića, ne samo člana, već osnivača i člana nekakvog Glavnog odbora SPO-a, a za njegovog zamenika izvesnog druga Šešliju, nekadašnjeg šefa Poslaničke grupe SPS-JUL u Skupštini Beograda.
Osim što je protiv Živkovića u to vreme postojalo nekoliko krivičnih prijava, on je ostao upamćen i po tome što je odgovarajući na novinarsko pitanje zašto se prihvatio posla za koji nije stručan i o kojem ne zna ništa odgovorio da se, spremajući se za ovu funkciju, `raspitao kod kompetentnih ljudi!` Nisam odoleo, a da u jednom intervjuu ne zapitam i sebe i sve ostale zašto se pomenuti nije raspitao kod nekih hirurga kako se `vadi` slepo crevo, pa onda operisao recimo suprugu, ili kako se vozi avion, pa se onda provozao s porodicom.
Ovom nesrećnom dvojcu pridodat je i bivši policajac, s ne tako besprekornom biografijom, Ljuba Milanović, takođe miljenik `gospođe ministarke` Danice Drašković.
Odmah po stupanju na dužnost ova vesela družina kreće u obilazak naših diplomatskih predstavništava po svetu. Šokiranim i zgranutim ambasadorima i konzulima počeli su da postavljaju pitanja tipa - `Šta vam je poznato o vezama Gorana Petrovića s kriminalcima i podzemljem? Da li vam je nekada nešto pričao o Čumetu ili o Ibarskoj magistrali?` Nisu se libili, znajući ko stoji iza njih, ni da budu `grubi`. Jednom kozulu su doslovce rekli: `Nemoj da se zajebavaš s nama, možemo mi s tobom i drugačije da razgovaramo!`
Međutim, i pored ovako sofisticiranog i izgrađenog nastupa, stvar nije krenula po njih baš najbolje. Jedan konzul im je rekao da on nije džeparoš koga su priveli u policijsku stanicu, već konnzul SRJ i da stoga mogu da se nose... tamo odakle su došli. Drugi, koji takođe nije imao baš nikakva saznanja o mojim kontaktima s podzemljem, im je odgovarajući na pitanje zašto Službi od kada su oni došli, nije poslao nijednu informaciju, a u arhivi su videli da je s Petrovićem odlično sarađivao, jasno rekao da mu ne ulivaju nikakvo poverenje i da s njima ne želi nikakve veze.
Poniženi i posramljeni oni su se posle višemesečnih turističkih putovanja po svetu, vraćali u Beograd `praznih šaka`. Ali im `gospođa ministarka` to nije zamerila. Za usluge `domu Draškovića`, svi su nagrađeni odlaskom u inostranstvo. Zauzvrat su u MSP-u `pustili priču` da je Goran Petrović (to jest ja - vaš kolumnista) uhvaćen u švercu ikona iz Rusije, pa je zato smenjen. A krivičnu prijavu i zatvor sam po toj priči izbegao samo zahvaljujući činjenici da su `gospodin i gospođa ministarka` smerni pravoslavci skloni praštanju, humanisti i borci za ljudska prava.
I šta sam ja posle toga mogao da uradim, nego da sve priznam. Priznao sam, kako sam zaljubljen u Rusiju, ruski narod, rusku istoriju i kulturu. Priznao sam da sam u dva navrata tokom 2004. proveo dvadesetak dana u Moskvi, obilazeći manastire, prelepe ruske crkve, muzeje, galerije i antikvarnice. Priznao sam sve svoje posete `Baljšom teataru`, gde sam s uživanjem odgledao desetak opera. Na kraju sam priznao da sam za uspomenu na ova divna putovanja kupio nekoliko ikona, koje sam potom ostavio kod prijatelja, koji je nekoliko meseci čekao da dobije potrebne dozvole i saglasnosti od Ministarstva kulture Rusije kako bi ih izneo iz zemlje.
Pomenutu dokumentaciju i danas čuvam - zlu ne trebalo, ako `gospođa ministarka` kojim čudom postane direktor BIA i reši da ostvari sve pretnje koje mi je uputila tokom našeg jedinog neformalnog susreta tokom 2001.
Eto, to su radile `službe` u MSP-u u vreme Vuka Draškovića, s kojima se on sada `obračunava`. A pošto ničeg od ovoga što sam vam ispričao nema ni u jednom `tajnom dosijeu` nijedne službe, ja javno zahtevam da se u MSP-u pod hitno formira moj `tajni dosije` i da u njega uđu sve ove, ali i druge činjenice. Takođe zahtevam da on bude dostupan, ne samo meni, već i svim drugim radnicima MSP-a i svim građanima Srbije.
A, kada smo već kod ovog nesrećnika, koji nekoliko meseci ilegalno izigrava ministra spoljnih poslova, treba podsetiti da je nedavno u jeku predizborne kampanje napravio još jedan antologijski gaf.
Procenjujući, valjda, da su seljaci najgluplji i najneinformisaniji deo srpskog biračkog tela, te da još jedino njima može da uvaljuje svoje bajate priče, on je akcenat svoje kampanje stavio na selo i poljoprivrednike. Tako je obrevši se u nekom selu, da bi pokazao seljacima koliko ih voli i koliko mu je blisko i milo sve njihovo, ušao u jedan obor i počeo `lagani peting` s jednom ovcom. Naočigled svih i TV kamera počeo je da je miluje i da je ljubi. Sva sreća da je žurio i da je nesrećnoj životinji prišao spreda, pa se nije desilo i ono najgore.
I šta da mu onda zamerimo kada je ova kampanja sa `tajnim dosijeima` i ovcama njegova `labudova pesma`. Pogotovo ako je više nego izvesno da će i on i `njegova` stranka posle 21. januara završiti na đubrištu političke istorije, gde im je objektivno i mesto, i da je za dvadeset godina bavljenja politikom uspeo samo, da od sebe napravi ne samo fizičku već i moralnu, intelektualnu i političku ruinu. A da zahvaljujući njemu opet imamo i `kralja`, a Republika Srbija kao svoju - himnu Kraljevine Srbije.