Pretpredizborna kampanja u Srbiji pretvara se u pravi rialiti zahvaljujući nesumnjivo najvećem šoumenu političke scene na Balkanu Vojislavu Šešelju, predsedniku Srpske radikalne stranke i haškom optuženiku s najdužim pritvorskim stažom.
S najmanje dve i po godine kašnjenja - prema sopstvenom računu - Sudsko veće Haškog tribunala izreći će 31. marta Šešelju presudu. Biće to, da podsetimo, 13 godina posle njegovog dobrovoljnog odlaska u "kazamat", kako sam naziva Međunarodni krivčni tribunal za ratne zločine počinjene na području bivše SFRJ, bezmalo devet godina po otpočinjanju suđenja i 15 meseci od privremenog puštanja na slobodu.
Tužilaštvo je tražilo kaznu zatvora od 28 godina za zločine protiv čovečnosti kvalifikovane kao progon na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi u istočnoj i zapadnoj Slavoniji, delovima BiH i Vojvodini. Malo ko, međutim, i u Srbiji i u Hagu, veruje da će Šešelj biti osuđen, bar ne da će biti osuđen na više godina zatvora od onih koje je već odležao. Što bi značilo automatsku slobodu. Doduše, ima spekulacija da bi mu Sud, zarad opravdanja postupka, mogao dodati +trećinu, ali ona se ionako oprašta svakom osuđeniku. Kad se sve sabere i oduzme, Šešelj će po svemu sudeći već 1. aprila ili koji dan kasnije biti slobodan čovek.
Dodajmo ovde da je, i u Srbiji i u Hagu, malo onih koji veruju da je Šešelj nevin, pri čemu ga se jedni gnušaju, a drugi mu se dive, ali Sud, makar bio i ad hoc s jakim političkim uporištem i uplivom od samog osnivanja, ipak mora da se rukovodi dokazima. A, kao po pravilu, Šešelj je na mestia zločina, za koje ga terete volšebno dolazio nekoliko dana kasnije i zdušno ih pozdravljao.
Čemu, onda, politički haos u pretpredizbornoj Srbiji, izazvan zahtevom Tribunala da optuženik prisustvuje izricanju presude?
Za prvi deo se postarao sam Šešelj izričitom tvrdnjom da (ovog puta) neće dobrovoljno u Hag. Drugim rečima, moraće da ga uhapse i izruče. Isti stav ima i troje njegovih stranačkih kolega/ica - Jovo Ostojić, Petar Jojić i Vjerica Radeta - koje Tribunal sumnjiči za zastrašivanje svedoka, iznudu i podmićivanje. Njih četvoro, kako ne bez humora kaže lider lično, teže oko pola tone, a još će se ugojiti i eventualno hapšenje i izručenje biće pravi cirkus.
Srbija se ponudila da trojci radikala sama sudi; Tribunal u Hagu joj ne veruje, ali po svoj prilici neće previše insistirati na njihovom privođenju pravdi. Ne zbog njihove nevinosti ili nedokazivosti krivice, nego zbog sopstvene prakse. U tom svetlu najčešće je poređenje s neispunjenim zahtevom Tribunala Francuskoj da isporuči bivšu portparolku Suda Florans Artman, ali je mnogo uputnije po Tužilaštvo i Sud razarnije poređenje sa slučajem "Haradinaj". U tom procesu, belodano je, svedoci su volšebno nestajali i umirali. Haradinaj je, podsetimo se, usled nedostatka dokaza oslobođen za niz zločina koji su bili lakše dokazivi nego u Šešeljevom slučaju.
Još je jedna spona između Haradinaja i Šešelja; na privremenoj slobodi, koju je lider radikala neuporedivo duže čekao nego njegov haški kolega iz UČK/OVK, obojici je ostavljena puna sloboda političkog delovanja. Ramuš je uspeo da postane i kosovski premijer, a nema sumnje da i predsednik SRS to isto želi posle dolazećih izbora u Srbiji.
Želje su, međutim, jedno, a mogućnosti drugo, pa je suvislo pitanje kako bi samo hapšenje, u najavi spektakularno, uticalo na Šešeljev rejting? Njegov, ne njegovih radikala, pošto su oni bez njega daleko ispod cenzusa. Pitanje je posebno interesantno ako se zna da bi hapšenje morao da naredi nekadašnji Šešeljev politički saborac i najboji đak, aktuelni i gotovo izvesno budući premijer Srbije Aleksandar Vučić.
U protekle dve godine, koliko je na čelu Srbije - to je iako protivna Ustavu, najpreciznija ocena njegovog položaja i moći - Vučić nije imao posebnih glavobolja s Haškim tribunalom, ako se izuzme kraj 2014. i Šešeljevo puštanje na slobodu. Nije ni mogao imati jer su svi optuženici odavno privedeni pravdi iako se kao opozicionar Vučić tome oštro protivio, kao što se tokom čitave svoje radikalske političke karijere protivio i saradnji s tim sudom.
Za Vučića i njegovu Srpku naprednu stranku - koju su osnovali prebezi iz SRS na čelu sa sadašnjim predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem i Vučićem - najbolje bi bilo da je njihov dvodecenijski lider u Hagu. Lako je, naime, dokazivo da iz Sheveningena niko ne može da vodi uspešnu kampanju. Idealno bi bilo da nije ni dolazio iz Haga, ali jeste i ta se činjenica ničim ne da potrti.
Zašto idealno? Iz prostog razloga što je Šešelj jedini koji na aktuelnoj političkoj sceni ima keca u rukavu u vidu Vučićeve prošlosti, one koju je i napredni Vučić i sam zaboravio, a s njim je bezmalo čitavu Srbiju zahvatila amnezija. U dosadašnjim javnim nastupima Šešelj napadno štedi Vučića, dok na Nikolića baca drvlje i kamenje, ali veliko je pitanje hoće li ćutati i šta će govoriti posle 15. marta - kad ističe rok dat Srbiji da donese odluku o hapšenju. Prema najizglednijem izbornom kalendaru, to će biti početak stvarne kampanje - ukoliko odluči, a sam je kazao da će lično odlučiti - da Šešelja uhapsi i izruči u skladu sa Zakonom o saradnji s Haškim tribunalom, Vučić će otvoriti Pandorinu kutiju. Verovatno ni sam Šešelj unapred ne zna šta je sve u stanju da izgovori, a izvesno će izgovarati i pre eventulanog izručenja, a potom i po izricanju presude.
Najvažniji deo biračkog tela SNS je naprosto oteo SRS-u. Jesu oni zbunjeni što je politika naprednjaka gotovo suprotna radikalskoj, ali glasaju po inerciji. Hapšenje Šešelja moglo bi da ih "otrezni", pa umesto sada prognoziranih pet-šest odsto radikalima udvostruči skor. Na uštrb naprednjaka. Malo je verovatno da bi mu to donelo dodatane glasove iz nekih drugih biračakih skupina, pošto je sve što je mogao da dobije s tog tasa Vučić već dobio.
Tim pre što, ako reši da prekrši zakon i Šešelja ne hapsi i izruči pre izbora, Vučić rizikuje sukob s međunarodnom zajednicom, prevashodno njenim zapadnim delom, koji saradnju s Haškim tribunalom stavlja u vrh uslova za uspešne evropske integracije Srbije. Dodatno, ali ne i nevažno, takvom eventualnom zaštitom Šešelja Vučić bi otvorio put sumnji koja se najlakše definiše kao "jednom radikal uvek radikal", koja bi mogla da probudi deo biračkog tela sklonog prodemokratskim partijama. I na dnevni red postavi pitanja, primerice, zašto premijer krši zakon?
Dilemi Vučićevog tamnog vilajeta dodatno doprinose i njegovi najverniji sledbenici u vlasti strelicama koje upućuju prema Hagu, što je verovatno jedan od razloga za njegovo obećanje da će sam odlučiti šta da se radi. Iako, kao diplomirani pravnik s najvišom ocenom, dobro zna da mač nije u njegovim rukama, nego u zakonu koji mu ne ostavlja previše izbora.
Pretpredizborni rialiti, inače, nema suštinski veze s radom samog Tribunala, posebno zamerkama koje bi mu se mogle izreći, opet posebno u postupku protiv Šešelja. To je više stvar, kako bi se moglo reći, unutar jedne političke porodice, čiji se odnosi, po sistemu spojenih sudova, prelivaju i na okolinu.