Od samog svog postojanja druga vlada premijera Koštunice je suočena s dva ozbiljna unutrašnja, političko-psihološka problema. Ovi problemi su se tokom trajanja ove vlade sve više zaoštravali. Reč je o visokom stepenu međusobnog nepoverenje između pojedinih koalicionih partnera, naročito DS i DSS, ali i pojedinih ministara, na primer Mlađena Dinkića, vođe G17 plus, i Velje Ilić, vođe Narodne stranke, ili Dragana Đilas iz DS i Velje Ilić itd.
Istovremeno, svi koalicioni partneri imalu su tako snažnu želju da uzmu u svoje ruke poluge vlasti da su formirali vladu, a da nisu uspeli da potpšu jasan koalicioni sporazum. Po izjavama premijera Koštunice, potpredsednika Vlade Đelića i predsednika Republike Borisa Tadić, dovoljan osnov za formiranje vlade i zajedničko delovanje je ekspoze premijera i obećanje da će se delovati po načelu usaglašavanja odnosno konzensusa. Međutim, problem je u tome što su stavovi iz ekspozea krajnje uopšteno definisani da su više skrivali nego što su umanjivali razlike u stavovima koalicionih partnera.
U stvarnosti postoje izuzetno važne razlike u skoro svim važnim pitanjima, naročito po pitanju poželjne brzine priključivanja EU i o odnosu prema NATO itd. Pri tome su razlike oko pitanja Kosova male ili skoro zanemarive. Na neki način predsednik Tadić, DS i G17 plus su prinuđeni da plaćaju veliki ceh zbog toga što nisu uspeli da se odvoje od Koštuničine politike prema Kosovu. Uostalom, oni to nisu svojevremeno učinili ni u pitanju odnosa Srbije i Crne Gore niti imaju znatnije razlike po pitanju buduće saradnje Srbije i RS. To je omogućilo Koštunici da korisiti kosovsko pitanje i ostvarivanje Akcionog plana za sprečavanje nezavisnosti Kosova kao snažno sredstvo mobilizacije javnosti po pitanju Kosova, a da samo pitanje Kosova koristi da bi ojačao sopstveni uticaj u vladi. U stvarnosti, držeći stalnu tenziju oko pitanja Kosova, Koštunica onemogućava razrešavanje drugih pitanja. To se pokazalo i u slučaju krize koja je nedavno izbila po pitanju uslovljavanja potpisivanja prelaznog političkog sporazuma s EU koji je Tadić koristio kao važno obećanje u svojoj predsedničkoj kampanji. I kad je izgledalo da će DS usloviti svoje ostajanje u vladajućoj kolaciji, Tadić je, navodno, privremeno, odnosno, na dva meseca, odložio ovo pitanje i tako smirio krizu. Po svemu sudeći, Tadić je to učinio iz straha da bi mogao da bude optužen za gubitak Kosova.
Izuzetno naglašena želja za apsolutnom moći kod svakog od koalicionih partnera, posebno kod DS i DSS, iako nijedna od njih nema dovoljnu podršku glasača da bi realizovala ovu želju. Zato su, na primer, resori i "pripadajuća" javna preduzeća podeljeni po principu potpune kontrole od strane ministra odnosno partije iz koje je ministar. To se videlo i na primeru "Telekoma" koji je "pripao" DS-u. Kako je preuzimanje funkcije od strane novog direktora Branka Radujka, bivšeg savetnika predsednika Tadića, opstruisao član Upravnog odbora Dejan Mihajlov generalni sekretara iz DSS, koji je predstavljao Vladu u Upravnom odboru "Telekoma", Mihajlov je opozvan metodom nadglasavanja u kome su poslanici DS, G17 plus i Sandžačke demokratske partije odlučili da se opozove Mihajlov. Tako je omogućeno da Radujko preuzme funkciju generalnog direktora "Telekoma", ali je narušen, do tada vladajući, princip konsezusa na osnovu koga je delovala Vlada Srbije.
Nedavna ponovna pobeda Tadića na predsedničkim izborima je obezbedila kratkotrajno opuštanje proevropske demokratske javnosti u Srbiji. Ali, ovom pobedom nije otklonjena kriza u odnosima unutar vladajuće koalicije. Naprotiv, ova pobeda je dodatno zaoštrila postojeće nepoverenje između DS i DSS, uz pojačane zahteve DS da se, što pre, raspišu vanredni parlamentarni izbori i da se oni održe 11. maja 2008. godine istovremeno lokalni izbori i izbori za skupštinu Vojvodine. Uz to, premijer Koštunica je postao meta kritike i zato što nije javno podržao Tadića.
Tadićeva pobeda je ohrabrila deo DS i posebno ministre u Vladi, poput Đilasa, da pokušaju da marginalizuju uticaj Koštunice u samoj Vladi i to tako što bi mu nametnuli pitanje odnosa prema EU, a unutar Vlade ustalili metod nadglasavanja. Uz pretpostavku da Koštunica ne bi zadugo prihvatio da bude marioneta, došlo bi do pada Vlade i vanrednih parlamentarnih izbora. Pri tome se mnogi u DS-u nadaju da bi koalicija "krnjeg DOS ", u sastavu DS, G17 plus, LDP, LSDV i pojedine partije nacionalnih manjina, mogla da osvoji potrebnu većinu za formiranje proevropske vlade. Realizacija ovog koncepta se suočava s ozbiljnim porblemom koji ima DS po pitanju napuštranju izvrše vlasti. Naime, mnogi članovi DS-a, a i ministri se ne slažu s napuštanjem Vlade. Sa svoje strane i ako ojačan posle pobede na predsedničkim izborima, Tadić, barem za sada, nije spreman da prelomi i da pozove svoje ministre da napuste Vladu. Jedno je sigurno: napuštanje Vlade bi privremeno oslabilo DS i otvorilo bi i rizik da neki od ministara ne poslušaju poziv za napuštanje Vlade, te da dođe do podele u samom DS-u. No, izlazak iz Vlade Koštunice bi, na rok od dve do tri godine, ukoliko bi se DS oslobodila nekih od ministara koje javnost Srbije ne prihvata, ovaj potez DS-u doneo porast uticaja i povećanu podršku glasača.
S druge strane, DSS beleži pad podrške građana. Otuda ovih dana javnost u Srbiji može da vidi nešto što je do sada smatrala nezamislivim: Vojislav Koštunica nosi na svom reveru bedž koji izuzetno liči na bedž koji već godinama nose poslanici SRS sa tom razlikom da na Koštuničinom bedžu nema lika Vojislava Šešelj već piše da je Kosovo Srbija. Zapravo, DSS čini sve što može ne bi li parlamentrani izbori bili pomereni sve dok se dodatno ne popraviti rejting njegovog DSS-a. Posle izuzetno oštrog napada Mlađena Dinkića na politku Koštunice koju je, po pitanju Kosova, okvalifikovao kao "organizovano ludilo", nije isključeno da će Koštunica predložiti rekonstrukciju Vlade radi efikasnijeg sprovođenja Akcionog plana za Kosovo i realizacije ugovora o energetskoj saradnji sa Rusijom kao i dovršenja privatizacije oko sedamdeset javnih preduzeća. Po ovoj zamisli u Vladi bi ostali samo oni koji se slažu oko tih pitanja, a osnovni test "podobnosti" bi i dalje bilo Kosovo. Ukoliko, na primer, G17 plus i DS odbiju da prihvate novu deklaraciju o Kosovu, koja bi trebalo za nekoliko dana da ide u skupštinsku raspravu, DSS će ostvariti saradnju sa SPS i SRS i uz njihovu podršku rekonstruisati Vladu. Koštunica je, po svemu sudeći, spreman i na manjinsku vladu uz podršku SRS i SPS s tim što bi SPS, možda, ušla i u vladu. Zapravo, Koštunica nastoji da izvrši preraspodelu mandata u Vladi Srbije kako bi se otklonila mogućnost preglasavanja u Vladi. Sve u svemu, Koštuničina vlada će, i ako bude rekonstruisana, i dalje, biti nestabilna i sklona padu, ali bi mogla da se održai tokom cele 2008. godine.
I dok se bivše stranke DOS svađuju oko skoro svakog pitanja, kao nekom lošem braku, dotle SRS i Tomislav Nikolić beleže uspon podrške građana Srbije. To je potvrđeno i na najnovijim predsedničkim izborima na kojima je Nikolić osvojio skoro 2,2 miliona glasova. Nikolić je nastojao tokom kampanje da promeni sopstveni nastup kao i odnos SRS prema brojnim pitanjima pa i po pitanju uključivanja Srbije u EU. Uz to, SRS je već formulisala da mu je cilj da sam vlada Srbijom i da se bori da osvoji 51%. To bi, uz pozivanje na odbranu Kosova i jačanje sradanje s Rusijom, mogao biti motiv Nikoliću da podrži čak i Koštuničinu manjinsku vladu. Izvesno je što se duže međusobno svađaju bivši članovi kolacije DOS, sve više raste ugled SRS i njegova šansa da ostvari postavljeni cilj o jednopartijskoj vladi.
I dok se kosovski voz zahuktava, nad Srbijom se nadvija oblak međupartijskih svađa. Ove svađe bi mogle da i pitanje Kosova potisnu u drugi plan javnog interesovanja.